Firerov štab (6)

Sin učitelja na bavarskom dvoru, Hajnrih Himler dočekao je kraj rata (Prvog svjetskog) u Berlinu, gdje je radio u fabrici ljepila i studirao agronomiju.

Hajnrih Himler rođen je u građanskoj porodici 7. oktobra 1900. u Minhenu. Otac mu je bio učitelj na bavarskom dvoru, a majka kći trgovca povrća iz Savoje. Detinjstvo je proveo u bavarskom gradiću Landshutu gde mu je otac bio direktor škole. Himlerova porodica bila je katoličke veroispovesti i veoma religiozna. Sa sedamnaest godina stupio je u vojsku u kojoj je, godinu dana kasnije, 1918. doživeo slom nemačkog carstva i bio iznenađen društvenim preokretom koji ga je pratio. Službu u vojsci uporno je potcenjivao, a njegova potpuna vojnička nesposobnost bila je svima dobro poznata. Kraj rata dočekao je u Berlinu, gde je radio kao činovnik kod fabrikanta lepila i studirao agronomiju. Teško životni uslovi ubrzo su ga gurnuli među mnoge protuve koje su, u to vreme nalazile svoj svet u vrlo živom berlinskom podzemlju. U knjizi "Himler i njegovi zločini", koja je 1946. objavljena u Parizu, Andre Geber navodi podatak da je mladi Himler, početkom 1919. stanovao u prljavom hotelu u četvrti Moabit u Arherštrase 45, s prostitutkom Fridom Vagner, sedam godina starijom od njega. U policijskom izveštaju od 2. aprila 1919. koji je potpisao komesar Franc Štirman iz policijske stanice četvrti Špisengerštrase, zabeleženo je da su susedi podneli tužbu zbog neprekidnih svađa do kojih je dolazilo u sobi tog para. Himler je, kaže se u izveštaju, živeo od novca koji je ova devojka zarađivala od prostitucije. Početkom 1920. nestao je i to baš u vreme kad su Fridu Vagner našli ubijenu. Policija ga je gonila, pronašla ga je u Minhenu i 4. jula 1920. uhapsila. Pod optužbom da je izvršio ubistvo Himler je 8. septembra iste godine izveden pred sud, koji ga je, zbog nedostatka dokaza, oslobodio. Posle ovog događaja napustio je Berlin i početkom 1921. ponovo se našao na očevom imanju u Landshutu, gde se bavio gajenjem živine. Tih dana pristupio je omladinskom pokretu "Artamans" u Minhenu, čija je deviza bila "krv, zemlja, mač". Ove tri reči će kasnije postati jedno od glavnih načela SS (Schutzstaffel) zaštitnog odreda. Nešto kasnije prišao je "patriotskom pokretu" u kome je jedan od rukovodilaca bio kapetan Rem, organizator SA (Sturmabteilung) jurišnih odreda. Tako se Himler našao 9. novembra 1923. u grupi pučista na čelu povorke "marša na Minhen", koji se neslavno završio. Imao je sreće da se iz gužve i pucnjave vešto izvuče. Saznavši, godinu dana kasnije, da je njegov saborac Adolf Hitler pušten iz zatvora, uputio mu je pismo u Minhen, u kome mu saopštava da svi rodoljubi računaju da će on pomoći Nemačkoj da izađe iz haosa u koji je zapala i ponovo nađe mesto koje zaslužuje. Ganut ovim rečima Hitler je zamolio Himlera da ga poseti. Tako je 12. marta 1925. stigao u Minhen i zakucao na vrata stare gospođe Rajhert, koja je iznajmila Hitleru sobu u Tirštrase 40. Hitleru se dopalo Himlerovo disciplinovano i krajnje pažljivo ophođenje i skrušeno slušanje njegovih reči. Ubrzo posle ovog sastanka Hitler odlučuje da formira novu telesnu gardu, jer je prethodna, za vreme njegovog boravka u zatvoru, bila rasturena. Tako su u okviru SA nastali zloglasni SS odredi. Na čelo ovih odreda Hitler je postavio Pfelfera, ali između njih dvojice došlo je do nesuglasica i razlaza. Svestan da na čelu te garde mora imati odanog i vatrenog privrženika Hitler se odlučuje za Hajnriha Himlera. Preuzimajući 6. januara 1929. upravu nad SS odredima Himler je raspolagao samo sa 280 "strogo proverenih" ljudi. Mada se broj pripadnika SS, zbog stroge provere sporo povećavao, ipak je, u momentu kada su nacisti osvojili vlast, SS imao oko 30.000 pripadnika, od kojih su mnogi bili raspoređeni na ključne položaje. Za proveru i kontrolu pripadnika nacističke partije Himler je u okviru SS stvorio i službu bezbednosti SD (Sicherheitsdienst) sa Rajnhardom Hajdrihom na čelu. Od marta 1933. esesovci su imali i svoje vlastite logore, a za upravljanje ovim logorima, Himler je stvorio i novu grupu SS - Totenkopf ili puk "Mrtvačka glava". U trenutku kada je Herman Gering stvorio Gestapo u Pruskoj, Himler je iz sličnih pobuda nastojao da se domogne političke policije. U martu 1933. postao je šef policije u Minhenu, a samo mesec dana kasnije šef političke policije Bavarske. Godinu dana kasnije kontrolisao je sve policijske ustanove sem onih u Pruskoj. Najzad je, aprila 1934. na Hitlerovu intervenciju, i Geringov Gestapo predat u nadležnost Himleru. (Nastaviće se) ANTR. Drugi čovjek Rajha Fanatik koji se izdigao do vrha u Hitlerovom štabu, odmah iza njega, Rajhsfirer - drugi čovek Rajha, bio je Hajnrih Himler, o kome se govorilo šapatom iz straha, ali i s gađanjem. Nije pokazivao želju da se ističe, ali su se njegovi prsti svuda osećali. Bio je šef jedne izuzetno efikasne organizacije - tajne policije Gestapoa, koju je preuzeo od Geringa, i odreda esesovaca, firerove telesne garde, čuvene po užasnom teroru tokom rata, ne samo u Nemačkoj, nego i u svim okupiranim zemljama Evrope. Stvaranje čiste rase Bivši student agronomije u Berlinu, posle jednog sumnjivog ubistva, Hajnrih Himler obreo se ponovo na očevom imanju, gde se bavio uzgajanjem živine. Tu će steći praktična znanja o klasifikaciji peradi odstranjivanjem zakržljalih pilića, čime se omogućava uzgoj "čiste rase". Ova monstruozna ideja biće kasnije primenjena u ostvarivanju nacističkog projekta - eksperimenta na ljudima - da bi se odvajanjem slabih od jakih obezbedio razvoj zdrave nacije. Poznati su i pokusi nacističkih lekara na logorašima, među kojima se dr Jozef Mengele isticao svojim vivo eksperimentima. Himler je osnivač i organizator Lebenzborna - dječijih domova u Nemačkoj - u kojima su mlade majke "čiste arijevske krvi", nosile trudnoću začetu s mladim Nemcima, i porađale se pod kontrolom nacističkog medicinskog osoblja. Bebe su odrastale, ne znajući ko su im očevi, noseći tu traumu dugo posle rata. Lebenzborni su samo jedan od grehova nacističke ideologije o stvaranju čiste rase.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.