Danijel Ljuboja ekskluzivno za “Glas Srpske”: Kežman nije smio izaći da se potučemo

Lucidni golgeter sa prepoznatljivom frizurom, kroz čitavu karijeru nije bio neko ko se gurao da bude u novinama, više je volio da “priča na terenu”. Međutim, ovaj put je pristao da da intervju za “Glas Srpske”. Imao je samo jednu molbu. Da prenesemo njegov odgovor nekadašnjem njegovom saigraču iz reprezentacije - Mateji Kežmanu. Bivši napadač Partizana objavio je autobiografsku knjigu “Samo mi Bog može suditi” u kojoj je isprozivao našeg sagovornika. Nekadašnji napadač brojnih francuskih klubova preko našeg lista poslao je jasnu poruku.

- Mene nema po novinama, niti sam se kad prepirao preko njih, ali moram da reagujem ovaj put. Vidim da se moje ime ponovo provlači. Mislio sam da se s tim završilo. Nisam hteo da komentarišem, ali zbog Kežmana i njegovih objava ponovo se Danijel Ljuboja pominje u negativnom kontekstu. Mislim da je vreme da i ja kažem na tu temu nešto. Dosad nisam hteo da se oglašavam povodom te lažne autobiografije. Iznesene su brojne laži što se mene tiče, ali i nekih drugih detalja iz knjige. Ovo je prava istina. Na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine, u susretu protiv Holandije, u 75. minutu utakmice zamenio sam Kežmana. On se tad pogubio i prepao da će izgubiti mesto u startnoj postavi, odnosno da ću ja imati prednost u odnosu na njega, pa je dva dana pred meč sa Argentinom, za večerom pred svim igračima, počeo da me provocira. Pričao je neke stvari koje nisam mogao da razumem, u smislu da ja kvarim atmosferu. Stvarno je prešao granicu. U jednom momentu sam mu rekao da prestane, ali nije stao. Nakon toga sam mu rekao da izađe napolje, da rešimo to kao pravi muškarci. Nisam imao drugog izbora, jer je baš preterao. Rekao je da nema problema. Čekao sam ga ispred hotela, ali “veliki mangup” Kežman nije smeo izaći. A koliko on voli reprezentaciju govori činjenica da je namerno dobio crveni karton na istom tom Svetskom prvenstvu protiv Argentine na 3:0 za njih i ostavio nas na cedilu. Cilj mu je bio da ode sa Mundijala i ne igra poslednju utakmicu protiv Obale Slonovače da ne trpi kritike. Što nije napisao da nije smeo izaći napolje? Majstore, ako pišeš autobiografiju, onda kažeš sve, a ne napola istinu. Mi smo se pomirili nakon Mundijala, međutim onda je izašla ta njegova autobiografija nakon koje mi je poslao poruku: “Praštaj brate”. Evo sad kažem da mu praštam, jer je prošlo dosta od toga, želim mu sve najbolje, ali svako ide svojim putem - u dahu je poručio Ljuboja i dodao:

- I ta situacija sa Vidićem na treningu i to je preuveličano, kao on je njega digao u vazduh. Bio sam na treningu, nije to baš tako bilo.

GLAS: Gdje je i šta danas radi Danijel Ljuboja?

LjUBOJA: Radim kao savetnik fudbalerima. Živim na relaciji Beograd - Pariz. Stvarno me jako slabo ima u medijima. Ne guram se, što bi se reklo, ali za moje ljude u Republici Srpskoj mi nikad nije problem izdvojiti vreme.

GLAS: Teško Vas je prepoznati danas, pustili ste bradu, imate novi imidž.

LjUBOJA: Tako se poklopilo. Nije to sad stvar imidža, spontano se desilo. Tako mi je došlo.

GLAS: Kao igrač ste isto imali specifičnu frizuru.

LjUBOJA: Što se tiče frizure iz igračkih dana, to je bio čisti marketing, jer sam hteo da se razlikujem od drugih fudbalera, da budem drugačiji. Bilo mi je to tad interesantno. Gledajući iz ovog ugla, nije to bila najlepša frizura, ali je meni bila interesantna. U Francuskoj je to prosto neka moda, ima dosta igrača i svako ima nešto svoje. Hteo sam i ja nešto da promenim i bio sam među prvima koji je imao takvu frizuru. Bar se nisam tetovirao, farba se može skloniti, ali tetovaža ne.

GLAS: Karijeru ste počeli u vinkovačkom Dinamu. Kako je dalje išla priča prije odlaska u Francusku?

LjUBOJA: Da, počeo sam u Vinkovcima. Bilo je dosta talenata u tom Dinamu. Igrao sam malo i u Osijeku. Onda, 1991. godine kad je zaratilo otišao sam kod bake u Čačak, malo sam igrao u Borcu i posle sam došao na probu u Crvenu zvezdu. Trebalo je da potpišem za “crveno-bele”, međutim nisu mi dali nikakav odgovor, a u međuvremenu me je Laslo Seleš, bivši igrač Sošoa, odveo na probu u taj klub sa 13 godina i tu je počeo moj pravi fudbalski razvoj. Do tada sam isto bio veliki talenat, ali sam u Francuskoj eksplodirao. Kasnije se opet Zvezda javila, ali već sam imao dogovor sa Sošoom.

GLAS: Iz Sošoa ste otišli u Strazbur. Čini se nivo više u karijeri.

LjUBOJA: Došao sam u klub koji je veći od Sošoa. Osvojili smo Kup Francuske. Zadržao sam se tu tri i po godine i u potpunosti sam stasao kao fudbaler i kao čovek. Bio sam jedan od najboljih igrača u klubu.

GLAS: U Strazburu jedno vrijeme saigrač Vam je bio čuveni paragvajski golman Hoze Luis Čilavert. Kakav je utisak ostavio na Vas?

LjUBOJA: Specifičan je tip. Dobri smo bili. Super je momak. Kada je došao kod nas možda je imao i malo više kilograma, ali je bio majstor s loptom. Kada degažira loptu svakog je mogao precizno da pogodi na terenu, to nisam video ni kod jednog drugog golmana. Imao je dobar šut levom nogom, jer je šutirao i slobodnjake.

GLAS: Nakon Strazbura naredni korak bio je PSŽ.

LjUBOJA: To je uz Marsej najpopularniji klub u Francuskoj. U pravom momentu sam stigao tamo, stekao još veće ime, što se kaže. Namestilo mi se da čim sam došao, odmah sam u prvih pet, šest kola dao isto toliko golova. Navijači su me tamo baš voleli, i danas se sete mojih dobrih igara, prija mi to. Stvarno sam dobro igrao, ali menjali su se često treneri, pa sam posle otišao u Štutgart.

GLAS: Derbi PSŽ - Olimpik je nešto posebno u Francuskoj. Kakve su proslave nakon trijumfa?

LjUBOJA: To još nisam video da se tako neka pobeda slavi u svlačionici. Taj ambijent, to se ne zaboravlja. Kad igramo protiv Olimpika, to je nešto posebno, sličan rivalitet kao Partizan - Crvena zvezda. Sećam se čak i odlazaka autobusom od hotela do stadiona. Gađali su nas flašama navijači. Nikad nije bilo prijatno, ali to mi je dizalo adrenalin i na takvim utakmicama sam najviše davao.

GLAS: Kako pamtite drugovanje sa Brankom Boškovićem u Parizu?

LjUBOJA: Bili smo cimeri, dosta toga smo zajedno prošli. Znalo se desiti da naveče u sobi naručimo neki desert, da se počastimo. Nije se smelo tad naravno, ali voleli smo da u sitne sate naručimo klopu. Izlazili smo zajedno, bili smo mladi i uživali.

GLAS: Uslijedio je odlazak u Štutgart na insistiranje čuvenog trenera Đovanija Trapatonija.

LjUBOJA: Trapatoni je jako jednostavan čovek, jer što si veći trener to si jednostavniji. Takvi su mu i bili treninzi. Dosta se igralo na treningu. Imao sam super odnos s njim.

GLAS: Radili ste u Volfzburgu sa još jednim velikim trenerom Feliksom Magatom, a saigrač Vam je bio Edin Džeko.

LjUBOJA: Kod njega su bili najteži treninzi, jer smo znali imati tri treninga dnevno, ali bio je korektan prema meni. Bio sam tamo godinu dana, a dosta sam se družio sa Edinom Džekom.

GLAS: Kako pamtite period proveden u Grenoblu, gdje ste imali puno saigrača sa prostora bivše Jugoslavije.

LjUBOJA: I to je bio jako zanimljiv period. Hoću da vam nešto ispričam. Tadašnji štoper Zoran Renudlić bio je jedan od momaka iz te naše “kolonije Jugovića” u Grenoblu. I kao igrač imao je trenerske vizije. Sad radi u Zvezdi. Kad smo pričali o fudbalu, videlo se da je taktički mnogo kvalitetan. Imao je i tada dobar pogled na fudbal. Mislim da će biti veliki trener.

GLAS: Kakvo iskustvo nosite iz varšavske Legije?

LjUBOJA: Dve godine sam bio tamo. Bilo je super u Legiji. Osvojili smo prvenstvo i kup. Igrali smo dobro u Evropi, ispali od Sportinga.

GLAS: Posljednja stanica u karijeri bio je Lans?

LjUBOJA: U Lansu sam odigrao godinu dana, ušli smo u Prvu ligu i onda sam odlučio da okačim kopačke o klin. Osetio sam da je kraj i taj ulazak u elitu po meni, bio je pravi momenat da se oprostim od fudbala.

Zvezda

GLAS: Da li ste imali ponudu da kasnije tokom igračke karijere dođete u nesuđeni klub Vaše mladosti - Crvenu zvezdu?

LjUBOJA: Imao sam kontakt sa “crveno-belima” kad je Dragan Stojković Piksi bio predsednik. Hteo je da dođem u Zvezdu, ali sam u tom periodu bio u Volfzburgu i nije se namestilo. Zvezda mi nije bila suđena.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.