Partizan mašina za talente

Istočna Ilidža - Partizan je gigant i uvijek mora da razmišlja o vremenima koja dolaze. Prepoznavati talente, tragati za budućim asovima je naš prioritet i Partizan je po tome prepoznatljiv.

Rekao je ovo legendarni fudbaler Partizana i rekorder po broju utakmica za taj tim (752), a sada direktor Omladinske škole Momčilo Moca Vukotić prilikom boravka na Jahorini i četvrtog kampa za najmlađe koji organizuje klub iz Humske. 

- Imenovan sam nedavno na funkciju direktora Omladinske škole, koja je već decenijama bez premca na ovim prostorima, a u poslednje vreme i među najboljima u Evropi. Ne treba da čudi ogromno interesovanje za našu školu. Oko četiri stotine talenata od desete do osamnaeste godine, svrstanih prema uzrastu, svakodnevno savladaju azbuku fudbala, a pri tom se vodi računa o odrastanju i formiranju, učenju i sportskom duhu - rekao je Vukotić.

Partizan ima i jedan od najsavremenijih kompleksa "Teleoptik" i sve uslove kako bi iz njegove škole nicale nove svjetske fudbalske zvijezde.

- Ovaj razgranati i skupi posao organizujemo na pravi način, formiramo ne samo fudbalere, već i sportiste i ljude. Za to je potrebno mnogo truda, volje, strpljenja, ljubavi, razumevanja. Ali, to je i veliki ulog za budućnost. Partizan stoji čvrsto uveren da je to jedini pravi put i dug prema sportu svakog velikog kluba. U tom cilju je realizacija projekta "Partizan - škola fudbala", u čijem sklopu su zimski i letnji kampovi na Jahorini, u Crnoj Gori, Zlatiboru i Mariboru - rekao je Vukotić.

Popularni Moca se osvrnuo mnogo godina unazad, na svoje početke i vrijeme kada je obukao dres Partizana, ne sluteći da će postati dio istorije kluba.

- Mnogo toga se promenilo, ali nekako prvi koraci moje generacije i ovih dečaka koji tek počinju da krče put su gotovo isti. Otac Aleksandar je kao vojno lice krenuo sa Kosova i Metohije, stalno se seljakao, voleo je fudbal i čim sam prohodao, učio me prvim koracima. Kada sam pošao u školu, bio sam glavni dribler među drugarima u dvorištu. Jednom sam mu te 1962. godine rekao da bih voleo da vidim prave golove i otac me je poveo na Stadion JNA. Svratili smo i do pomoćnog terena prekrivenog šljakom na kome su trenirali neki klinci, a otac je pitao trenera Čedicu Lazarevića da li može da proceni moj eventualni talenat, a on mi je posle rekao da dođem na sledeći trening i to je bio neverovatan početak jedne duge "grobarske" fudbalske karijere - prisjetio se Vukotić.

Uprkos petnaest godina u Partizanu i godinu u Bordou, Vukotić nije bio miljenik selektora i zabilježio je samo 14 nastupa u nacionalnom dresu.

- Zaustavio sam se na toj brojci uz samo četiri pogotka, ali pamtim debi kao da je juče bilo. Prijateljski susret u Torinu protiv Italije. Gubili smo 3:0 i ušao sam na teren dvadesetak poslednjih minuta. Legendarni Dino Zof više od 1.000 minuta nije primio gol, ali sam ga savladao i poslao u očaj. Kasnije smo igrali polufinale Kupa Evrope, revanš u Zagrebu protiv Velsa i posle dvadesetak sekundi sam zatresao mrežu i koliko znam niko kasnije u dresu reprezentacije nije postigao gol za manje vremena od početka utakmice - istakao je Vukotić.

Debi

Vukotić nikada neće zaboraviti debi u voljenom dresu.

- Na kraju sezone 1967/68. prvi put sam odigrao meč za prvi tim Partizana. Pobedili smo Vardar sa 1:0, a uplašio me je broj ljudi na stadionu. Ipak, uspeo sam da pristojno, bez grešaka, odigram tu utakmicu. Kada sam prvi put izašao na teren sa Vladicom Kovačevićem, Hasanagićem, Rašovićem, Ćurkovićem i drugima bukvalno nisam znao gde se nalazim, jer sam većinu saigrača do tada gledao u prenosu finala Kupa evropskih šampiona koji je Partizan izgubio od Reala u Briselu - rekao je Vukotić.

Trenerska karijera

- Partizan, Panionis, Apolon Limasol, Nea Salamis, Etnikos Ahna, reprezentacija Kipra, Farul, Paok, Levadijakos. Dosta, fotelja je u ovim godinama možda ugodnija - zaključio je Vukotić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.