Doček na balkonu pamtiću celog života

Najveću tremu imao sam onda kada sam trebao izaći na balkon Skupštine Beograda pred okupljene navijače.

Igrali smo mečeve u "Areni", gde je bilo i više naših pristalica nego tada ispred Skupštine, ali sam na glasno navijanje navikao. Ovakav doček je nešto što ću pamtiti celi život i hvala svima što su došli da nas pozdrave po veoma hladnom vremenu, izjavio je srpski rukometaš Nikola Manojlović za "Glas Srpske".

* GLAS: Kakav je bio osjećaj pojaviti se zajedno sa timom kao i vaterpolistima ispred okupljenih navijača?

MANOJLOVIĆ: Bio je to prvi dolazak rukometaša na balkon uopšte jer do sada nismo imali priliku da se popnemo na to čuveno mesto, gde svoje uspehe proslavljaju srpski sportisti, a srce je jako lupalo. Zadovoljstvo koje osećam posle osvojene medalje prosto je neopisivo. Celo prvenstvo bilo je fenomenalno. Imali smo odličnu podršku svih ljudi u Srbiji i pokazali smo da se možemo nositi sa svim rivalima i pobeđivati ih. Zahvaljujući ovom šampionatu rukomet se ponovo vratio u vrh interesovanja kod nas i nametnuo se kao ozbiljan sport. Bilo je to nešto novo i mnogo lepo, tako da je tih dana bilo lepo biti u Srbiji, kada smo pokazali da smo sportska nacija.

* GLAS: Koliko teško je bilo kontrolisati emocije u punoj dvorani i ostati "hladne" glave?

MANOJLOVIĆ: Iskreno, bio sam emotivno povučen tokom celog šampionata i pokušavao sam da kontrolišem i kanališem svoje emocije u dobru igru. Sada sam se već opustio i osećam se fenomenalno jer smo ostvarili jedan od najvećih uspeha srpskog rukometa.

* GLAS: Koja Vam je utakmica bila najteža na prvenstvu?

MANOJLOVIĆ: Po meni najteži susret bio je protiv Poljaka u prvom kolu takmičenja po grupama. Bila je to neka vrsta malog finala za sve nas jer samim tim što je to bila prva utakmica na prvenstvu nosila je veliki pritisak. Svaki početak je težak, a mi smo baš u toj utakmici pokazali da možemo daleko dogurati. Upravo zbog tog pritiska lošije smo otvorili utakmicu, ali smo se vremenom oslobodili "lanaca" koji su nas vezali i na kraju smo slavili pobedu. I ostale utakmice bile su veoma podjednako teške, mada se nisu mogle meriti sa tim prvim nastupom.

* GLAS: Polufinale protiv Hrvatske nosilo je poseban naboj. Kako ste Vi to vidjeli?

MANOJLOVIĆ: U tom susretu očekivanja cele nacije bila su velika. Igralo se u Beogradu i to za ulazak u finale Evropskog prvenstva i samim tim ulog je bio veliki. Imali smo veliku podršku sa tribina i navijači su nam davali snage da se vratimo u susret. Hrvatska je odlična ekipa koja ima kontinuitet osvajanja medalja, a možda su individualno jači od nas. Međutim, mi smo imali nešto više od njih, a to je zajedništvo od prvog dana. Kao kolektiv bili smo veoma jaki, sa izuzetnim pojedincima, što je na kraju donelo prevagu.

* GLAS: Osvojena je srebrna medalja, što je veliki uspjeh. Da li ipak ostaje žal za zlatom i izgubljenim finalom?

MANOJLOVIĆ: Uvek ostaje žal za zlatom, iako je srebro veliki uspeh. Sada se tešimo da smo mnogo uradili i to je tačno, ali onaj osećaj da nismo osvojili zlato u našoj zemlji i dalje nas pecka. Imali smo šansu da dođemo do pobede i Danci nisu bili toliko dobri u finalu, mada nismo uspeli da dođemo do preokreta, iako smo nekoliko puta pokušavali i bili na pragu toga.

* GLAS: Koliko je u finalnom meču nedostajao povrijeđeni Žarko Šešum?

MANOJLOVIĆ: Naglašavam da je zajedništvo svih nas donelo medalju Srbiji. Bili smo kompaktna celina i svako je imao svoje zadatke i bio deo tima koji je odlično igrao. Međutim, kada se povredi jedan član, dolazi do manjih problema u ekipi. Slučaj sa povredom Nenada Vučkovića bio je poseban. On je povredio skočni zglob i na to nismo mogli da utičemo. Kod Šešuma je bila sasvim drugačija situacija. Zbog gluposti jednog navijača bili smo lišeni usluga jednog tako bitnog člana naše ekipe kao što je Žarko Šešum, koji uvek može mnogo da pomogne svakom timu. Njegov izostanak sigurno je ostavio traga na svima nama jer je on veoma bitan deo ove celine. Ne mogu da opravdam postupak tog navijača, koji je nesportski reagovao i gađao Golužu sa tribina. Nije bitno da li je pogođen naš ili protivnički igrač, ovako nešto ne mogu da opravdam jer to nije u sportskom duhu.

* GLAS: Poslije utakmice bilo je zajedničko slavlje sa danskim rukometašima. Da li su se oni uspjeli opustiti?

MANOJLOVIĆ: Svi mi se dobro poznajemo. Neki od nas zajedno igraju u klubovima, a do sada smo se sreli nekoliko puta na terenu. Iako smo veliki rivali na parketu, posle meča mi smo prijatelji i znamo da proslavimo naše uspehe, pa je tako bilo i ovaj put, i bilo nam je zaista lepo zajedno.

* GLAS: Pred reprezentacijom je veliki zadatak da kroz kvalifikacije izbori nastup na Olimpijskim igrama poslije toliko godina. Kako sada gledate na te kvalifikacije koje će se održati u Madridu, a igraćete protiv Španije, Poljske i Alžira?

MANOJLOVIĆ: Ovo je velika šansa za sve nas, pogotovo ako se zna da smo poslednji put na Olimpijskim igrama učestvovali još 2000. godine u Sidneju i to pod imenom Jugoslavije. Propustili smo mnogo takmičenja prvenstveno zbog naših gluposti, ali sada imamo priliku da to makar malo popravimo. Motiv za sledeći kvalifikacioni turnir je veliki kod svih nas i moraćemo da pružimo mnogo u Madridu, te da se prvi put kao reprezentacija Srbije kvalifikujemo na najveću sportsku smotru na svetu. Ovakva prilika ne ukazuje se često i moraćemo da je iskoristimo jer ja uvek kažem da sport nije sport ako se ne igra na Olimpijskim igrama, koje su san svakog sportiste.

* GLAS: Nedjelja je bila specifičan dan jer su srpski sportisti igrali tri finala, a Vi ste bili jedan od aktera. Kako sada gledate na sva tri događaja?

MANOJLOVIĆ: Taj dan bio je jedinstven. Tri finala velikih takmičenja koja smo igrali svakako je za istoriju. Nas Srba ima desetak miliona, što je malo u odnosu na velike svetske nacije, ali smo pokazali kako se treba boriti. Ne znam da li se ikada desilo da je neka zemlja igrala toliko finala istog dana, osim ako to nisu Olimpijske igre, mada je to specifično takmičenje i to je za očekivati. Dva osvojena zlata i jedno srebro ponos su za sve nas.

Slavlje sa sinom

* GLAS: Srebrnu medalju ste proslavili zajedno sa sinom na terenu? Da li je on bio zadovoljan Vašom osvojenom medaljom?

MANOJLOVIĆ: Možda nije u rukometu, ali je naslednik na svim ostalim poljima. Uvek prvo slavim sa njim na parketu i sve ovo sam njemu posvetio. Hteo sam da mu poklonim medalju i žalim što to nije zlatna jer je pre početka šampionata on tražio od mene da mu je osvojim. Nadam se da nije nezadovoljan srebrom (smijeh).

Lična karta

Ime i prezime: Nikola Manojlović

Pozicija: srednji bek

Datum rođenja: 1.12.1981.

Mjesto rođenja: Beograd

Visina: 195 cm

Težina: 95 kg

Klubovi: Crvena zvezda, Vintertur (2005), Gepingen (2005-09), Konstanca (2009), Rajn Nekar Leven (2009-10), Gorenje (2010-).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.