Ispovijest Nebojše Krupnikovića za “Glas”:U Švajcarskoj nas tretirali kao zarobljenike

Kada se vratio u Crvenu zvezdu, prvi put poslije Barija, prva želja Ljupka Petrovića bila je da se u klub sa pozajmice iz grčkog Panioniosa vrati plemeniti vezista razornog udarca, nepredvidivog driblinga i sjajnog zadnjeg pasa. Iskusnom treneru popularni Krupni sve je vratio na terenu, golovima koji su na “Marakanu” vratili duplu krunu.

Poklopilo se to sa ukidanjem sankcija pa su jugoslovenski klubovi mogli ponovo igrati u Evropi. UEFA je odlučila da te sezone, 1995/1996. od jugoslovenskih klubova u evrokupove mogu samo šampion Crvena zvezda i to u Kup UEFA, te Obilić kao finalista kupa u Kup pobjednika kupova. Zvezda je za rivala dobila švajcarski Ksamaks. U velikom intervjuu za “Glas Srpske” Nebojša Krupniković, između ostalog, otkrio je neke do sada nepoznate detalje tog dvomeča.

- Taj prvi meč na “Marakani” pao je u nezgodno vreme. Tad je bila “Oluja”, utakmica je bila nebitna, da tako kažem, navijači, a i mi više smo mislili na naš narod. Izgubili smo sa 1:0. Bili smo bolji od njih, ali primili smo neki gol iz daljine. Otišli smo posle na revanš u Nojšatl, a Švajcarci su nas tretirali kao neke zarobljenike. Iz aviona su nas odmah prebacili u autobus, oko nas vojska, policija. Nismo mogli nigde. Prvi put su nas posle tri godine pustili da igramo u Evropi. Na utakmici smo pogodili, ja mislim i stativu i prečku, imali tri, četiri stoodstotne šanse. Utakmica se završi 0:0 i ispali smo. Imali smo i bolju ekipu, i opet kažem, bili smo i bolji od njih. To je bilo onako nešto negativno što pamtim iz Zvezde i još jedan derbi kada smo prekinuli seriju nepobedivosti na “Marakani” protiv Partizana, posle baš puno godina, izgubili smo 0:1. Mislim da je Darko Tešović dao gol. Ono što je interesantno, svi ti pomenuti mečevi došli su posle teških priprema. Ljupkove pripreme uvek su bile teške, međutim, posle nekog vremena uvek smo ulazili u ritam i gazili smo. Ali eto, ti mečevi su došli baš u nezgodno vreme, gde nismo bili sveži - rekao je Krupniković.

GLAS: Dugo Vas nema u medijima. Dugo niste dali neki intervju, pogotovo za medije u Republici Srpskoj, pa nas zanima šta danas radi Nebojša Krupniković?

KRUPNIKOVIĆ: Danas se baziram na mlađe igrače, pokušavam da ih savetujem. Ko uspe u Srbiji, usmeravam ih “preko”. Radio sam neke transfere u Japan, Portugaliju, Italiju, Kazahstan... Nisam radio neke velike transfere, ali bilo je lepih poslova. Ne svrstavam se u neke velike fudbalske agente, kažem opet, više sam tu kao savetnik tim mladim igračima

GLAS: Kako su išli ti neki Vaši počeci, ko Vam je bio trener u mlađim kategorijama Crvene zvezde?

KRUPNIKOVIĆ: Vojin Lazarević mi je bio trener u mlađim kategorijama. Igrao sam u generaciji sa golmanom Aleksandrom Sarićem, pokojnim Milanom Bosancem, pa su tu bili i mlađi, Dejan Stefanović, Srba Jelić, Darko Pivaljević...

GLAS: U dva navrata nosili ste Zvezdin dres, od 1991, do 1993, te od 1994, do 1996. godine. Zakačili ste i onaj šampionski sastav iz Barija.

KRUPNIKOVIĆ: Trenirao sam sa prvim timom kad im zatreba igrač. Zamisli, treniraš sa Dejom, Jugom, Mihom, to je doživljaj bio, privilegija. Oni su bili veliki igrači. Gledali smo ih kao sliku na zidu. Na svakom treningu sam se mogao uveriti kakvi su to igrači i majstori bili. Davali su nam vetar u leđa. Govorili su mi: “Mali, dođi ovamo, slobodno igraj, nemaš nikakvih problema”. Čak su Dejo i Pančev prvo nas klince birali kad su se delili da igraju na dva gola, na treningu. Normalno, mi klinci smo morali malo više da trčimo i da se trudimo.

GLAS: Uslijedile su pozajmice. Kako je to išlo?

KRUPNIKOVIĆ: Bio sam šest meseci u Radničkom sa Novog Beograda, pa tri meseca u Boru, u Drugoj ligi. Iz Bora me vrate pa sam odigrao dve, tri utakmice po koji minut za Zvezdu, bio sam, naravno, rezerva, pa dobijem šansu 10-15 minuta. Bio sam deo ekipe koja je uzela Kup Jugoslavije na penale, onda kada je Anto Drobnjak dao onaj gol. Posle smo otišli na pripreme sa kojih su me poslali na pozajmicu u grčki Panionios.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Grčke?

KRUPNIKOVIĆ: Tu sam sazreo kao fudbaler. Tad smo dole, u Grčku otišli Predrag Đorđević, Zoran Jovičić i ja. Ljupko je tada bio trener Olimpijakosa, pratio je moje igre, gde sam ja kao vezni igrač dao devet golova, i kada se vratio u Crvenu zvezdu, zahtevao je da se i ja vratim. Sa mnom su dole bili i Vlada Vermezović i Milinko Pantić. Baš dugo je igrao u Panioniosu i bio je najbolji igrač. Bilo je pitanje dana kada će promeniti sredinu i otići u neki veliki klub i to se ostvarilo prelaskom u Atletiko. Tamo je pokazao nesporni kvalitet koji je imao.

GLAS: Po povratku u Zvezdu ostavili ste upečatljiv utisak na “vječitim” derbijima. Dali ste šest golova Partizanu.

KRUPNIKOVIĆ: Uvek sam dobro igrao te velike utakmice, inspirisao me je pun stadion. Mislim da smo mi za te dve godine izgubili jedan, maksimalno dva derbija, a igrano ih je baš puno. Te utakmice su me proslavile i na njima sam se dokazao. Ti mečevi prave prevagu u prvenstvu. Dobro, ima i pritiska, kod mene je bio pozitivan, da tako kažem. Uvek sam dobro igrao derbije. Mi koji smo došli iz omladinskog pogona Crvene zvezde drugačije doživljavamo i preživljavamo te derbije. Od malih nogu osećamo taj Zvezdin dres, jedva čekamo te velike utakmice, isto kao što ih čekamo u mlađim kategorijama. Nemam ja ništa protiv stranaca, taman posla, ali mi ipak dajemo akcenat tim derbijima što se tiče i Zvezde i Partizana. Kult dresa se neguje od malih nogu. Nažalost, danas je sve manje igrača iz škola Zvezde i Partizana i nivo derbija nam nije za pohvalu, da to tako kažem.

GLAS: Vaše makazice iz 99. derbija, po mišljenju javnosti i stručnjaka, najljepši su gol ikad viđen u “vječitom” derbiju. Kako ste to izveli?

KRUPNIKOVIĆ: Darko Kovačević je centrirao i ja kao izraziti levak sam imao stoprocentno poverenje u tu svoju levicu. Nameštao sam se i uhvatio sam taj poluvolej, makazice i ispalo je baš kako treba. I dan-danas pred derbi me zovu i podsetimo se. Jedan od najlepših golova po tim anketama. Šteta samo što je utakmica završena 2:2, a bili smo mnogo bolji od Partizana. I na 2:0 smo imali šanse, posle smo primili gol, pa opet drugi. Posle smo na 100. debiju bili malo lošiji, ali smo pobedili. Sve se to negde izjednači, po zasluzi.

GLAS: Kako Vi pamtite taj čuveni, 100. derbi?

KRUPNIKOVIĆ: Stoti derbi je bio nešto posebno. Odlučivao je o tituli, pa je na Đurđevdan, tražila se karta više. Ni sam ne znam koliko sam karata podelio. Bio je to istinski spektakl. Imali smo veliki pritisak da dobijemo tu utakmicu. Nije bilo lako igrati, uspeli smo preokrenuti iako smo primili neki bezvezni gol iz neke gužve. Ali smo, srećom, pobedili.

GLAS: Ko je bio zadužen za Vas iz rivalskog tabora?

KRUPNIKOVIĆ: Mene je stalno Bata Mirković čuvao, on je bio zadužen da me zaustavi. Batica i ja smo živeli blizu i kako se bližio derbi, prestajala je svaka komunikacija između nas. Dok traje utakmica, to je pravi rat na terenu, svako želi da pobedi, svega tu ima, svašta smo znali reći jedan drugome. Međutim, kad se završi utakmica, sve se vraća u normalu, ponovo smo drugari. Dve nedelje pre derbija ne pričamo pa ide utakmica i posle sve normalno. I dan-danas smo super.

GLAS: Iz Zvezde ste otišli u belgijski Standard.

KRUPNIKOVIĆ: Možda se kod nas Standard malo slabije prati. Međutim, on je u francuskom delu Belgije najveći klub. Pratili su me i angažovali, ali nisam se dugo zadržao, jer sam dobio ponudu Gambe iz Osake.

GLAS: Kako Vam je bilo u Japanu?

KRUPNIKOVIĆ: Dve godine sam bio u Gambi. Tada sam bio jedan od najmlađih stranaca koji su igrali u Japanu. Tamo su uglavnom bila velika imena u poznim godinama, a ja sam imao 24, 25 godina. Dva puta sam bio tamo. Posle sam 2006. godine bio u Džef junajtedu. Kada uporedim ta dva perioda, moram reći da su japanska liga i japanski fudbaleri neverovatno napredovali. Sada ih već možemo videti u svim najvećim ligama. Ako nastave ovako, predviđam da će se boriti i za sam vrh svetskog fudbala.

GLAS: Potom ste prešli u Bastiju.

KRUPNIKOVIĆ: Tamo sam bio šest meseci posle Gambe. Bastija je tada bila u nekim problemima. Imao sam nekih papiroloških problema sa Japancima, tada je na snagu stupao i Bosmanov zakon, u Evropi je već počeo, a dve godine kasnije i u celom svetu. Posle Bastije mene je to kačilo. Meni je istekao ugovor sa Japancima, oni su tražili obeštećenje, ja nisam igrao fudbal šest meseci posle Korzike iako sam imao neke ponude. Trenirao sam sa OFK Beogradom. Registrovali su me, ali sam u dva-tri dana dobio ponudu i otišao u Nemačku.

GLAS: Prva stanica bio je Hemnicer, a nakon toga eksplodirali ste u Hanoveru.

KRUPNIKOVIĆ: Igrali smo drugu ligu. Bio sam tu godinu dana, odatle sam otišao u Hanover i odmah, prve godine smo ušli u Bundesligu, u kojoj sam sa njima igrao četiri godine. Imali smo strašnu ekipu sa Janom Simakom, Jiržijem Štajnerom, Fredijem Bobićem, Kostasom Kostantinidisom... Navijači su mi dali nadimak Kunstler (Umjetnik). Davao sam golove iz slobodnjaka, davao sam te zadnje pasove, igrao sa dosta vica. Bio sam drugačiji od svih, pravio sam igru Hanovera, nameštao, davao golove... Dobro smo igrali, recimo, protiv Bajerna, dao sam im gol... Uvek smo vodili, ali su nam se uvek znali izmigoljiti, izvući remi... Uvek sam te velike utakmice igrao dobro.

GLAS: Karijeru ste završili u Njemačkoj.

KRUPNIKOVIĆ: Posle Japana sam igrao godinu i po dana u Drugoj ligi za Paderborn. Klub je bio u razvijanju, pravili su novi stadion. Sada su solidan drugoligaš. Tu sam završio karijeru. Kad sam završio karijeru, ispali smo u treću ligu.

GLAS: Nekoliko puta ste bili na pragu povratka u Zvezdu kao funkcioner, ali nije došlo do toga. Da li to još želite?

KRUPNIKOVIĆ: Imali smo neke razgovore i nije se obistinilo. Trebalo je da dođem u klub, nije se desilo, što ne mora da znači da neće nekad. Bila bi mi velika privilegija da radim u Zvezdi. To je moj klub i želja svih nekadašnjih igrača je da se jednog dana vrate i rade u najvećem klubu na ovim prostorima.

GLAS: Zašto nikad niste dobili poziv da zaigrate za reprezentaciju Jugoslavije, odnosno Srbije?

KRUPNIKOVIĆ: Iskreno, ne znam ni ja. Bilo je dosta dobrih igrača tada, i starijih i mlađih od mene. Možda je bila i neka moja nesmotrena izjava, u smislu šta treba još da uradim da bih igrao za reprezentaciju. Možda je i to neko pogrešno razumeo, ali nisam dobio poziv za nacionalni tim. To je svakako jedan minus u mojoj karijeri. To mi je falilo da zaokružim jednu dosta dobru karijeru.

Osim(i)

GLAS: U Džef junajtedu sarađivali ste sa Ivicom i Amarom Osimom. Kakav su utisak oni ostavili na Vas?

KRUPNIKOVIĆ: Imam sve pohvale za Ivicu. Jedan je od najboljih trenera sa kojima sam radio, pored Ralfa Rangnika, Vojina Lazarevića, Pižona Petrovića i Ljupka Petrovića. Nažalost, otišao je iz Džefa i preuzeo reprezentaciju Japana. Posle njega je došao Amar Osim, o kojem stvarno ne bih komentarisao.

Selekcija BiH

GLAS: Koliko je istinita priča da ste u jednom momentu imali ponudu da igrate za reprezentaciju BiH?

KRUPNIKOVIĆ: Bilo je poziva da igram za BiH pošto me u Srbiji nisu zvali. Imao sam neke ponude iz Engleske, ali nisam mogao otići, jer nisam igrao za reprezentaciju. Bila je priča da napravimo obostranu korist, ali nemam dodirnih tačaka sa BiH i nije došlo do dogovora, a na sastancima sam im rekao da nema šanse da igram za BiH protiv Srbije, pogotovo na “Marakani”, gde sam odrastao. Stvarno, kad sam odbio BiH, igrali su u onim kvalifikacijama protiv Srbije. Došlo je do te utakmice i odluka se ispostavila kao najbolja moguća.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.