Miloš Ković za “Glas Srpske”: NATO zemlje vode beskrajne krstaške ratove

Međutim, iako su, uslovno rečeno, bili mali narod, Srbi su uspijevali da mudrom politikom, te stalnom težnjom za slobodom, ostanu duhovno ujedinjeni i obnove svoju državu. Kako su “tvrdoglavi” Srbi nasuprot volji pojedinih moćnih evropskih država uspjeli da opstanu kao narod, ali i da se izbore za nezavisnu i slobodnu državu mimo volje pojedinih moćnika, koje su im bile ideje vodilje te koju je ulogu u svemu tome imala Srpska pravoslavna crkva, u intervjuu za “Glas Srpske” otkriva istoričar Miloš Ković koji je nedavno na tu temu napisao i knjigu pod imenom “Velike sile i Srbi 1496-1833.”

- Velike sile se prvi put kao takve pojavljuju krajem 15. veka i Srbi su bili narod koji je upravo u tom periodu izgubio svoju nezavisnost. Godine 1496. pala je poslednja slobodna srpska zemlja, Zeta. Znači pojava velikih sila nekako se poklapa sa nestankom srpskih država. Tu mislim i na Rašku, Bosnu, ali i Hercegovinu. Znači od tada više ne postoje srpske države, ali Srbi i dalje postoje. Oni se i dalje bore za ono što će u 19. veku biti nazvano “oslobođenje i ujedinjenje”. I upravo u ovoj knjizi pokušao sam da to istražim. Važan detalj - Srbi su imali Crkvu. Predvođeni tom crkvom nastavili su sa borbom. Pritom su morali da savladaju i veštinu ophođenja sa velikim silama. Trebalo je prepoznati koje su to velike sile i šta one žele na Balkanu. To je veština koju su Srbi generacijama savladavali što je na kraju završilo obnovom srpske države - kaže Ković.

GLAS: Koja bi osnovna srpska ideja vodilja trebalo da bude u ovom više nego neizvjesnom dobu kada velike sile ponovo ukrštaju svoja koplja?

KOVIĆ: Srpska istorija obeležena je prekidima. Tu pre svega mislim na propast srednjovekovnih srpskih država. Na seobe. Na unijaćanje i islamizaciju. Genocid. Srbi nisu imali svoju državu dugi niz vekova, ali su se sačuvali kao narod, pre svega zahvaljujući svojoj crkvi. Kada su ideje vodilje u pitanju, izdvojio sam tri koje su, po mom mišljenju, ključne. One su bile aktuelne nekada, ali i sada. Prva je oslobođenje, odnosno želja Srba da sami odlučuju o svojoj sudbini. Taj nagon za slobodom možemo da pratimo čak od ranog srednjeg veka, pa sve do danas. Nije tako bilo kod svih naroda. Srbi su pak uvek hteli da sami odlučuju o sebi. Potčinjavaju se samo onim autoritetima koje sami izaberu. Druga ideja je ujedinjenje. Srbi su kroz vekove naseljavali područja današnje Srbije, Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Zete, Stare Srbije i Makedonije... I opstajali su na njima uprkos svim izazovnim vremenima i istorijskim lomovima. Gledano kroz istoriju,  uporno su pokušavali da taj prostor objedine. U jednom trenutku bila je to Raška. Posle toga Zahumlje i Duklja. Naravno tu je i Hercegovina, koja je vekovima bila u sastavu države Nemanjića. Bosna je pak imala svoj put. Ona se negde u 11. i 12. veku odvaja i “pada” pod ugarsku sferu  uticaja. Ali ona tim nije bila ništa manje srpska. Njeni vladari svoje podanike nazivaju Srbima i uzimaju srpske titule, poput kralja Tvrtka, ali i svih potonjih. Dakle, na tom prostoru imali smo konstantu i neobično trajnu i vitalnu ideju o ujedinjenju. Treća je - očuvanje zaveta. To su zaveti stari 800 godina. Ono što mi zovemo svetosavskim i kosovskim zavetom. To znači ostati u, kako se kaže, “pravoj veri”, srpskoj i pravoslavnoj. Neobičnu upornost u tome, uprkos vekovnom životu u stranim državama, vidimo od Nemanjića pa sve do danas. I danas pomenute tri ideje su više nego aktuelne. Vrlo često se u našoj javnosti čuju parole o ujedinjenju, a nismo svesni dubine i trajnosti tih reči. Srpski narod, kao i svaki drugi, ima pravo na slobodu, ali i ujedinjenje pošto je nepravedno podeljen u ratovima. Ako su zapadne zemlje podržale ujedinjenje Nemačke, i ako pokušavaju da na našoj zemlji protiv naše volje čak formiraju veliku Albaniju, zašto tako nešto zabraniti Srbima!?

GLAS: Srpski narod se i dalje pokušava rasparčati. Da li iza toga opet stoje velike sile?

KOVIĆ: Milorad Ekmečić je jednom prilikom rekao da su Jugoslaviju stvorile velike sile, ali i da će je one i razbiti. Tako se i desilo. Srbi su prihvatili Jugoslaviju, kakva god ona bila, jer su na taj način živeli na okupu. I upravo zbog toga je srpski narod bio spreman na tolike kompromise. Jugoslavija je izgubila pravo na postojanje onog trenutka kada su velike sile prihvatile ujedinjenje Nemačke. Geopolitička uloga Jugoslavije u međunarodnim odnosima posle Prvog svetskog rata bila je da zajedno sa Rumunijom, Čehoslovačkom i Poljskom stvori “prsten” koji je trebalo da “obuzdava” Nemačku, ali i Sovjetski savez. Sa prihvatanjem ujedinjenja Nemačke i propašću Sovjetskog saveza, Jugoslavija je, gledano iz Pariza, Londona i Vašingtona izgubila pravo na postojanje. Tada su velike sile podstakle separatističke pokrete. Dali su im medijsku i diplomatsku podršku, onda i vojnu. Srbi su možda povlačili i pogrešne poteze, ali to ne menja činjenicu da su Jugoslaviju uništile velike sile. Najveći uspeh srpskog naroda u tom teškom vremenu jeste Republika Srpska. Da bismo sutra opstali i preživeli, po mom mišljenju, potrebno je obnavljati kosovski zavet, kao i ideje slobode i ujedinjenja. Danas, sutra ili za 50 godina. Ako su naši preci to mogli, zašto ne bismo i mi. 

GLAS: Kako da procijenimo na koju stranu danas da se okrenemo?

KOVIĆ: Svi znamo da Sunce izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Da bismo došli do slobode i ujedinjenja, ali i očuvali zavete moramo da poznajemo politiku velikih sila. Radi se o složenim procesima, uslovljenim odnosima snaga između velikih. To, između ostalog, znači da bi trebalo da se “okrenemo” onim silama koje su spremne da nas podrže. Srbi imaju ozbiljnu tradiciju spoljne politike. I to nas obavezuje. Ali nekada smo se ponašali kao da je nema i kao da smo juče “sišli s planine”. Naši preci su umeli da igraju tu složenu političku igru preživljavanja i ostvarivanja nacionalnih interesa u svetu velikih sila. To je bilo kao u onom vicu gde košarku igraju slonovi, ali i miševi daju poneki koš, pri čemu se ponajviše trude da ne budu pregaženi.

Da se vratimo u sadašnjost i blisku prošlost. NATO zemlje i SAD su naneli mnogo zla srpskom narodu. Setimo se etničkog čišćenja Krajine, Sarajeva, KiM. Prisetimo se projekta asimilacije Srba u Crnoj Gori i Makedoniji. Bojim se da ni u narednom periodu od njih ne možemo očekivati ništa dobro. U Vašingtonu su na vlasti ljudi koji su gradili karijere u ratovima protiv srpskog naroda. Ali to, ipak, ne znači da bi sva naša vrata prema Zapadu trebalo da budu zatvorena. Na nama je i da na toj strani sveta tražimo potencijalne saveznike. S druge strane, od tri postojeće supersile, SAD, Rusije i Kine, čak dve su u ključnim pitanjima na našoj strani. Mi ne treba da očekujemo od Rusije i Kine da im srpski narod bude nacionalni interes broj jedan. Ali Rusija i Kina su velike sile od kojih, ukoliko budemo dovoljno pametni, možemo da očekujemo podršku u kriznim i nekim drugim nama bitnim situacijama.

GLAS: Svjetski poredak se iz korijena mijenja. Kako bi on mogao izgledati za pet ili deset godina, te gdje su Srbi na toj mapi?

KOVIĆ: Moć NATO zemalja jeste i dalje velika, ali je sve manja. S druge strane, Rusija je velika vojna sila koja je u ovom trenutku zabavljena ukrajinskim iskušenjima. Ali to su iskušenja koja oslobađaju ruske elite i njenu ekonomiju od zapadnih uticaja. Kada je u pitanju Kina, prema svim ekonomskim pokazateljima ona prestiže SAD. Dakle, mi idemo ka stvaranju multipolarnog sveta. Srbi su trenutno “opkoljeni” zemljama NATO pakta i državama EU. Delovi naših teritorija su pod okupacijom NATO zemalja i nemamo preveliki manevarski prostor. Ali mi ne smemo da dozvolimo da se Srpska asimiluje u jednu unitarističku državu BiH. Naš interes nije ni da Albanija “proguta” KiM ili Bugarska Makedoniju. Niti da Srbi u Crnoj Gori budu asimilovani u Crnogorce. Moramo se braniti kako bismo preživeli. Ovde nije reč o izazivanju velikih sila, ali da bismo preživeli moramo da pružamo otpor. To treba činiti uporno, strpljivo i promišljeno.  

GLAS: Kako objašnjavate to što je fašizam ponovo oživio?

KOVIĆ: Obnova ustaštva u Hrvatskoj i nacizma u Ukrajini pokazuje da nismo razumeli ono što se dogodilo u Drugom svetskom ratu. Za sve smo optuživali isključivo Nemce i Italijane. Zemlje koje su bile nemačke saveznice Zapad je tretirao kao Hitlerove žrtve. Nacifašizam je očuvan zahvaljujući upravo tim zapadnim silama i vatikanskim “pacovskim kanalima” za spasavanje ustaša i nacista. Pogledajmo Hrvatsku, da li je ona istinski denacifikovana? I ne samo to, pogledajmo kako je ona prošla iako je bila na strani Hitlera? Na kraju su dobili dijelove italijanske teritorije. Srbi koji su bili nosioci fašističkog otpora “nagrađeni” su tako što su podeljeni. Titu ni to nije bilo dovoljno te je iscrtao nove granice unutar Srbije. Da su Hrvatska, ali i Ukrajina koja je tokom Drugog svetskog rata dala celu jednu SS diviziju na vreme kažnjene, ne bi danas bilo ovoga. Pošto to nije urađeno i pošto su bile čak nagrađivane, istorija nam se ponavlja. Miroslav Krleža se otvoreno divio Anti Starčeviću. Pisao je tome. Starčevićeva pravaška ideologija jeste jedan od najvažnijih izvora zla i genocida nas srpskim narodom.

GLAS: Da li međunarodna zajednica zna šta u stvari znači “građanska država” u režiji bošnjačkih stranaka, te zašto to odobrava?

KOVIĆ: Međunarodna zajednica ne postoji. Iza tog pojma se kriju interesi SAD, Velike Britanije i EU. Šta je sa ostalim zemljama?! Oni na Balkanu imaju svoje omiljene narode. Na tom spisku, međutim, nema Srba, jer nas oni doživljavaju kao “male Ruse”. Zato će oni radije podržati Bošnjake, Hrvate ili Albance. Velike sile podržavaju one za koje smatraju da će ostvariti neke od njihovih strateških ciljeva, bili oni islamisti, ustaše, komunisti ili demokrate. Zato će neko ko zaista veruje u građanska prava i svetovnu državu, recimo moćnici u Vašingtonu i Briselu, podržati Aliju Izetbegovića, autora “Islamske deklaracije” i njegovog sina Bakira, koji se i dalje kune u ono što je propovedao i činio njegov otac. Amerikanci su već, prilikom napada na Kule bliznakinje i Pentagon na svojoj koži osetili posledice svojih pogrešnih odluka. Preko podrške Bošnjacima u BiH ili Albancima na KiM i u Makedoniji hteli su da dođu do naklonosti u ostatku islamskog sveta. Ali čini se da islamski svet vrlo dobro zna odakle dolazi najveća opasnost.

GLAS: Otkud to da su Srbi “mali Rusi”?      

KOVIĆ: Ratovi protiv pravoslavnih hrišćana počinju još u 13. veku krstaškim rušenjem Vizantije, pohodima na Rusiju, krstaškim ratovima ugarskih kraljeva protiv “bosanskih jeretika”. I to neprijateljstvo traje sve do danas. Predrasude prema Srbima su deo drevnih predrasuda prema Vizantiji, danas pre svega prema Rusiji. Milorad Ekmečić je pisao o tome navodeći da je “srbofobija samo rukavac mora rusofobije”. Prve prave naznake anglosaksonske rusofobije pokazane su tek u 19. veku tokom sukoba na Balkanu, ali ona je danas evoluirala do neviđenih razmera. Zapadne sile, uostalom, znaju da su srpske države Srbija i Crna Gora građene uz podršku Rusije. Uz to Srbi danas očigledno ne žele da prihvate neke od nametnutih “zapadnih vrednosti”. Zbog toga NATO zemlje vode te beskrajne krstaške ratove. Mi i danas živimo u doba krstaša. Ono što je porazno jeste činjenica da NATO sile pokušavaju da tretiraju Ruse kao Srbe tokom 90-tih. Ono što je tada rađeno sa nama bilo je priprema za ovo danas. Taj krstaški fanatizam provocira čak i Kinu i dovodi ceo svet na ivicu nuklearnog sukoba.

GLAS: Znači vreme je da se više okrenemo crkvi?!

KOVIĆ: U srcu srpskog identiteta je nacionalna crkva i to je jedina institucija koja još uvek objedinjuje i čuva srpski narod. Moramo je čuvati od olakog osuđivanja i napada. Crkvu ne čine samo episkopi, već i verni narod. Zbog toga zapadne zemlje i udaraju po njoj. Carigradska patrijaršija je već pretvorena u oruđe zapadnih zemalja. To se vidi u Ukrajini, ali i Makedoniji. I grčka crkva je pod velikim uticajem NATO zemalja. Bilo je i još ima pokušaja preotimanja naše crkve u Crnoj Gori, u Hrvatskoj. To iziskuje oprez, moraju se smanjiti političke tenzije unutar Republike Srpske i Srbije. To ne znači da naš politički život ne bi trebalo da bude slobodan, ali moramo znati koji su to srpski nacionalni interesi oko kojih nema rasprave i svađe.

Sličnosti Zelenskog i Kurtija

GLAS: Nedavno ste rekli kako ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski prepisuje model Albanaca na Kosovu. Možete li pojasniti?

KOVIĆ: U Prištini, ali i Kijevu, pokušavaju da sprovedu projekat preotimanja kulturnog nasleđa Srba, odnosno Rusa. To bi trebalo da bude okončanje procesa započetih etničkim čišćenjem. Kada jedan narod uništite na kraju prisvajate sve što je njegovo. Kao ustaške pljačke sela čije su stanovnike prethodno pobili. Stanje okupacije nastale vojnom agresijom, međutim, nije pravno održivo. Ta vrsta otimačine je naučno neutemeljena. Možete menjati imena srpskim spomenicima, izmišljati istoriju Dečana i Pećke patrijaršije, ali to prosto ne odgovara istini. Istoriju ne možete promeniti. Identitet možete, jer vam to niko ne može zabraniti. Ta vrsta identitetskog inženjeringa se sprovodi na KiM, ali i Ukrajini. I u BiH i Hrvatskoj je to primetno, pri čemu su to stari još iz doba Austro-Ugarske, pokušaji da se kultura i nasleđe Srba proglase bosanskim, odnosno hrvatskim. I iza toga opet stoji podrška zemalja NATO pakta. Politička, akademska i medijska. Ali to ne znači da će ta kvaziistorija i da pobedi.

Britanci i Nijemci

GLAS: Kako gledate na povratak britanske i njemačke politike na ove prostore?

KOVIĆ: Reč je o njihovim interesima, ali i trajnim kulturnim predrasudama. Pored ostalog, oni nas vide i kao produženu ruku Rusa. Za njih smo jedan neposlušni narod, što mi i jesmo, jer smo uvek pokušavali da vodimo svoju politiku, za razliku od recimo bošnjačkih, hrvatskih ili albanskih elita, koje su bile spremne na bezuslovnu pokornost. Jednostavno, u ključnim trenucima ponašali smo se na različite načine. Znači, u neku ruku, logično je da nas na takav način vide Nemci, ali i Englezi, koji su samo formalno bili naši saveznici u dva svetska rata, da bi nas usred pogibije prepuštali neprijateljima - Francu Jozefu 1915. ili Josipu Brozu Titu 1943. Moramo da budemo svesni toga. To ne znači da treba ići u direktni sukob s njima, ali moramo da razumemo zašto neke stvari rade. Treba tragati za podrškom tamo gde je možemo naći i u tome treba imati strpljenja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.