Dragoslav Bokan, beogradski scenarista, pisac i publicista: Srbija treba da se priključi Srpskoj

Istakao je ovo u intervju za “Glas Srpske” beogradski režiser, pisac, publicista i jedan od tvoraca imena Republika Srpska Dragoslav Bokan.

- Ako se ikada bude dogodilo ujedinjenje dvije postojeće srpske zemlje, onda Srbija treba da se, po svim zemaljskim i Božjim zakonima, priključi Republici Srpskoj, a ne obrnuto. Ne mogu samo veličina i kvantitet da odlučuju o stvarima koje nisu u vlasti gole matematike i logike - rekao je Bokan.

GLAS: Kako je izgledalo kada ste početkom devedesetih smišljali ime Republike Srpske?

BOKAN: Po ideji tadašnjeg ministra informisanja Velibora Ostojića smo Sonja Karadžić, Goran Marić i ja dobili zadatak da osmislimo ime ratom odvojenog, srpskog dela BiH. I onda je došlo do te ideje zadržavanja imena Srbija u njenom drugom, “ska” obliku. Pa tako nastade “Srpska”, koja je onda samo dobila ono “Republika”. Lep je osećaj biti kum jedne države, posebno ovakve kao što je naša junačka Republika Srpska.

GLAS: Srpska je proslavila 28. rođendan. Gdje je danas u odnosu na period kada je nastajala?

BOKAN: S obzirom na više nego komplikovane okolnosti nastanka i ustrojstva našeg entiteta koji se razvija, uprkos svemu, ka statusu potpuno nezavisne i suverene države, naši državnici u Srpskoj su se odlično držali sve ovo vreme. I to nije samo moje subjektivno mišljenje. Posebno s obzirom na pritiske koje su sve to vreme trpeli i ipak nekako pretrpeli.

GLAS: Kako prema Vašem mišljenju sadašnji politički lideri vode Srpsku i Srbiju?

BOKAN: Politikom se ne bavim, jer smatram da se u ovom trenutku njom može samo dodatno iskomplikovati naša ionako užasna situacija, određena sve većim unutrašnjim svađama i nesuglasicama. Predsednik Vučić je bio mnogo veći nacionalista od gospodina Dodika nekada, sada su se stvari obrnule. Ali, ja se i dalje nadam da će se u Srbiji i Beogradu opet dogoditi neki novi “ju-trn” i željno iščekivani politički okret od 180 stepeni, a da će u našoj Srpskoj stvari ostati uglavnom kakve su sada (a po pitanju međunarodnih odnosa i željenog statusa srpske Sparte modernog doba). Teško je govoriti lako i jasno o stvarima čiji kraj ni ne naslućujemo, a u politici samo “konac delo krasi”. Videćemo sve što nas tek čeka, nadam se ne skrštenih ruku, ni malodušno...

GLAS: Srbima u Srpskoj velike svjetske zemlje uporno nameću “genocid” u Srebrenici. Šta time pokušava da se postigne?

BOKAN: Kao da je svetu potreban neki novi crni mit i đavolski negativci “bez straha i vrline”. Pa se traga za apsolutnim zlom, koje pokušava da nam se prebaci preko glave, baš kao u gladijatorskim mečevima vođenim u arenama sa okrvavljenim peskom i jezivim urlikom rulje sa tribina. Tako su nama producenti svetskih vesti stavili crne kaubojske šešire na glavu i ne daju nam da ih skinemo i pokažemo zločine ekipe sa belim šeširima.

GLAS: Da li je izvjesno da se u dogledno vrijeme promijeni neobjektivna slika Srba kao loših momaka?

BOKAN: Civilizacija uspostavljena pre tri decenije padom Berlinskog zida ne priznaje pravo na drugačije mišljenje i nepridržavanje unapred zadatih tema i poželjnih reakcija. Srećom, sada se polako rađa i novi civilizacijski poredak na planeti i suverenistički pokreti, baš kao i dodela najznačajnije književne nagrade na svetu jednom slobodoumnom umetniku (Peteru Handkeu) konkretno svedoče o tome. Sviće nova zora sveta...

GLAS: Da zapadna javnost nije nakloljena našem narodu vidljivo je na primjeru Novaka Đokovića, kojeg i dalje ne prihvataju kao sportsku i ljudsku veličinu?

BOKAN: Najpopularniji sport među pripadnicima društvene elite na planeti skreće pažnju na jednog mladog i pobedonosno nastrojenog Srbina, i to sa Kosova i Metohije. Kakva igra sudbine! Život stvarno može da bude veliki šaljivdžija... Nažalost, ulazak među malobrojne “ol star” sportiste najvišeg ranga se mnogo strože posmatra nego dok je naš Novak bio na početku svoje neverovatne karijere. Pa mu je sada zabranjeno mnogo šta što je, ipak, mogao da radi, govori i pokazuje pre desetak godina (krstić sa Hilandara, pominjanje Kosova, zahvalnost srpskim navijačima i našem stradalnom narodu, krštenje na terenu sa pogledom prema nebu...), tako da su zbog toga mnogi među nama razočarani. Ja mislim da je reč samo o posledicama velikog, ucenjivačkog pritiska svetske javnosti, koja ga zvižducima i upozorava “da pazi šta radi”.

GLAS: Zapadu smeta i srpsko-rusko prijateljstvo. Zašto?

BOKAN: Rusija je jedini pravi i neprolazni neprijatelj zapadnih zemalja predvođenih Velikom Britanijom. I iz toga i zbog toga dalje proizlazi sve ono što nam se dešava, jer nas oduvek smatraju za “male Ruse sa Balkana” i ponašaju se u skladu sa tim. A naše i ruske međusobne veze su toliko snažne i neraskidive da je za to potrebna čitava knjiga. Tako da mi možemo da mirna srca izgovorimo: “Otadžbina Rusija”, a da time ništa ne izgubimo od svoje samosvojnosti i nezavisnosti. To nije slučaj ni sa jednim drugim narodom, i među susedima i inače. Svugde drugde je prevashodno reč o interesima i racionalnim odlukama, a dok se ovde upliću i naši i ruski svetitelji i ona zajednička, slovenska i pravoslavna duša naša dva bogotražiteljska naroda.

GLAS: Kao tvorac slogana “Kosovo je Srbija” na koji način posmatrate ocjene da je Srbija izgubila Kosovo i Metohiju?

BOKAN: Srbi nisu izgubili Kosovo, a Srbija - i jeste i nije. Nije isto kada narod ne dopušta da se nešto desi preko i protiv njegove volje i kada to narod većinski podržava. Tako da ja znam da je Kosovo ne samo Srbija, već i srce Srbije. I da naš narod neće dozvoliti da mu neko menja svest, ispira mozak i vadi srce iz grudi. Pokazaće se da postoji i uticaj Božje promisli u istoriji, kada se nebeska vertikala čudesno spusti i krstonosno položi na istorijsku horizontalu. Tada je sve moguće, pa i dobar konačni ishod naše borbe, naše večno nedovršene Kosovske bitke.

GLAS: Kako, onda, ispraviti kosovske greške?

BOKAN: Propaganda radi svoje, dok mi ne radimo ni deo onoga što je do nas i na šta još možemo da imamo uticaj. Ja kao čovek koji se profesionalno bavio političkim marketingom često zažalim za propuštenim šansama i svim onim sramnim autogolovima kojima napunismo sopstvenu mrežu.

GLAS: Šta danas nedostaje Srbima i od čega smo kao narod odustali?

BOKAN: Nedostaje nam ona nesporna, nesumnjiva vera u Boga i “ljubav na smrt i do kraja” prema otadžbini. Nedostaje nam i bratske solidarnosti i iskrene saosećajnosti, ne samo na rečima već zaista... Kad te dve stvari budemo popravili, podići ćemo se iz polusna i kobne neaktivnosti, zbog kojih su nam se i dogodili toliki, najčešće nepotrebni porazi.

GLAS: Postoji li idealan sistem vlasti za Srbe prema njihovoj tradiciji, istoriji, mentalitetu..?

BOKAN: Miropomazani vladar, spreman da sa svojim narodom deli i dobro i zlo je, pokazalo se, idealni društveno-politički oblik u srpskoj istoriji. Dakle, ne snobovski kvazi-monarhizam balova i luksuznih palata, već pozicija onog ko sme i ume da kaže: “Za mnom!” svojim jednako hrabrim saborcima i saputnicima. Da naš predvodnik bude “jedan od nas”, ali i prvi među nama, kad god treba rizikovati i preuzeti odgovornost, pa i po cenu smrtnog rizika. Takvi su bili mnogi srpski vladari, sve do decembra 1918. godine i našeg strmoglavog pada iz srpske u nekakvu “južnoslovensku” istoriju. Tada smo sebi zapečatili sudbinu, a na nama je da probamo da je opet “otpečatimo” i ponovo se vratimo na svoj srpski, svetosavski put.

GLAS: Kako kao režiser gledate na domaću filmsku scenu, filmove, serije..?

BOKAN: Mislim da je kod nas najveći problem sama ukupna atmosfera i ono što čini da smo mi i danas samo postjugoslovenski naslednici partizanskih epopeja i malograđanskih (sada - tinejdžerskih) zapleta. Još nismo napravili iskorak ka sebi samima i onome što bi moglo da se s pravom nazove “srpskom kinematografijom”... To je proces koji traje i moguća su mnoga, nadam se pozitivna iznenađenja u skorijoj budućnosti kada je riječ o tom pitanju. Već to što imamo jednog ozbiljnog producenta kakav je “Arhangel” Miloša Bikovića i Miodraga Radonjića nam potvrđuje smisao ovakve nade i ovih optimističkih reči.

GLAS: Šta bi Sveti Sava, da je živ, rekao za seriju “Nemanjići”?

BOKAN: Samo bi se prekrstio i pomolio za sve učesnike i autore ove nesrećne serije.

GLAS: Serija “Senke nad Balkanom” dobro prolazi kod publike. Kakva je Vaša ocjena?

BOKAN: Kada bi ova crna hronika međuratnog razdoblja imala i svoje bele nijanse, sve bi onda bilo sasvim drugačije i ne bismo imali osećanje mučnine kada gledamo ono što nam je tu ponuđeno kao suština mnogo razuđenijih i zanimljivijih vremena - tada su, ne zaboravimo, među nama živeli i Nikolaj Velimirović, Milan Rakić, Justin Popović, Irinej Đorđević, toliki vitezovi Karađorđeve zvezde, pa Miloš Crnjanski, Vlada Matijević iz “Privrednika”, junaci i mučenici, trpeljivi srpski seljaci slični onima iz vremena Prvog svetskog rata, samohrane majke, vredne zanatlije, diskretni heroji svakodnevice... a ne samo Mustafa Golubić, Ante Pavelić, Tito, VMRO-ovski revolucionari, kraljice noći, korumpirani političari i sve vrste grešnika koje uopšte možemo zamisliti.

Vjera u boga

GLAS: Šta svako pojedinačno može da učini da svima na ovim prostorima bude bolje?

BOKAN: Da bude bolji, realno bolji prema svojim bližnjima. Da stalno radi na sebi i svom uzdizanju iz mana u vrline. Da pomaže svoju braću i sestre u srpstvu. I da bez stida prolije poneku vrelu suzu kad se susretne sa kakvim strašnim opisom našeg beskrajnog narodnog stradanja... I da veruje u Boga, ako je ikako moguće.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.