Dejan Stanković: Miha je moj ćale, njegova porodica je kao moja

Malo je fudbalera koji su uspjeli da steknu poštovanje skoro svih navijača podijeljene Srbije.

Blistavom karijerom, ponašanjem na terenu i van njega, životom van fudbala i po okončanju igračkih dana Dejan Stanković najveća je “faca” novije istorije srpskog fudbala, gledajući sa ove vremenske distance, a u budućnosti će to sigurno biti još izraženije.

Kada je sa 16 godina zakoračio na teren “Marakane” protiv OFK Beograda, već je bio proglašen za čudo od djeteta. Nedugo zatim došli su i golovi, ali u mnogo primjera prije i poslije njega, vidjelo se da to ništa ne mora da znači.

Zvezdin dres, huk sa tribina, novac, slava i sve što ide uz to umiju da skrenu misli na stranputicu, naročito mladih igrača. Junak ove priče stajao je čvrsto na zemlji i krčio put ka samom vrhu, na koji će stići nekoliko godina kasnije.

Mnogo puta do sada istakao je da je ključ svega ono što ponesete iz kuće, a Stankovićevi roditelji Dragica i Borislav nisu napravili grešku u koracima. Fudbalskim rječnikom rečeno, znao je da šansu u Zvezdi mora da pretvori u pogodak, a na njegovu sreću i sreću svih nas, nije griješio u ključnim utakmicama. 

- Često volim da kažem da sam se tada, u prvom timu Zvezde, uhvatio za jednu raketu i da je ta raketa krenula put nebeskih visina velikom brzinom. Jednostavno rečeno, koristio sam svaku ukazanu šansu i uvek sam bio tamo gde treba i kad treba. Morate da imate sreće na tom putu, ali neke stvari morate i da zaslužite. Imao sam sreću da imam vrhunske trenere, fenomenalne saigrače, od kojih sam mnogo naučio, ono što valja zadržao, a ono što ne valja eliminisao. Uspeo sam vrlo mlad da razlučim šta je dobro, a šta ne, pa kada se spustila zavesa, mogu da kažem da sam prezadovoljan ovim putovanjem - rekao je Stanković.

GLAS: Za ipak kratko vrijeme u Zvezdi ste postali ljubimac navijača, tresli mreže i zadužili kapitensku traku. Sa samo 19 godina otisnuli ste se u Lacio, od kojeg je Serđo Kranjoti pravio drim-tim. Koliko je bilo teško da se tako mladi snađete u takvoj ekipi?
STANKOVIĆ: Imao sam veliko samopouzdanje, a na sreću imao sam iza leđa Sinišu Mihajlovića. Naravno, kvalitet je bio najvažniji, a on je bio tu. Nisam se mnogo osvrtao oko sebe, samo sam gledao napred i došao dokle sam došao. Upijao sam sve savete, ekipa mi je uvek bila na prvom mestu, što na kraju krajeva govore i činjenice. Igrao sam kod svih trenera, svaki je u mene imao poverenje, a ja sam se trudio da im vraćam najpoštenije što sam mogao.

GLAS: Mnogo toga prošli ste zajedno sa Mihajlovićem, koji Vam je praktično stariji brat. Veliki borac je nedavno održao pres-konferenciju i potvrdio da je onako kako najbolje zna odgovorio bolesti. 
STANKOVIĆ: Nije on moj stariji brat, on je moj ćale. Ne mogu i neću mnogo da pričam o njemu, jer sam sto puta rekao koliko znači meni i mojoj porodici. Zauvek će ostati važan deo mog života, a njegova porodica je kao moja i obrnuto.

GLAS: Spomenuli smo Lacio iz vremena kada je Serija A bila najbolja liga na svijetu. Šta se desilo u međuvremenu pa se dogodio pad, a Englezi i Španci preuzeli primat?
STANKOVIĆ: Finansijska kriza je ostavila trag, nisu više mogli da plaćaju najskuplje fudbalere sveta i jednostavno se taj vrhunski kvalitet prelio u neke druge lige. Fudbal je odavno biznis i odavno se zna šta za koliko para možeš da kupiš i šta ćeš dobiti. Jednostavno je.

GLAS: Golovi Kajzerslauternu, onaj čuveni na “Maksimiru”, majstorija koju pamti Manuel Nojer ili neki četvrti... Koji ćete najviše pamtiti?
STANKOVIĆ: Gol Nojeru je svakako specifičan, jer je sa pola terena iz voleja, ali svaki od pomenutih je sjajan i ima posebnu težinu. Golove i velike utakmice ne odvajam, svaka mi je važna. Nojer je poseban, jer je neobičan i retko se viđa, ali pamtim sve velike utakmice, čak i mnogo, uslovno rečeno, manjih. Moglo bi se reći da pamtim kao kornjača. Ipak nisam živeo od trenutaka, više sam voleo da postavim cilj i da idem ka njemu. 

GLAS: Najbolje godine dali ste Interu, što se višestruko vratilo. Da li je Žoze Murinjo desetak dana pred finale Lige šampiona 2010. godine sa Bajernom zaista rekao da će biti 2:0 za vas?
STANKOVIĆ: Apsolutno tačno. Sećam se kao sada, seli smo na večeri Marko Materaci, Kiristijan Kivu i ja sa suprugama, a on je otišao da gleda Bajern, Marko mu je poslao poruku: “Mister, kako ćemo proći”, a on je odgovorio da će biti 2:0 za nas. Odnos sa igračima je njegov najveći kvalitet. On jednostavno gradi porodicu i iz toga vuče maksimum. Svemu tome doda specifičnu taktiku i skauting, pa na kraju dobijete rezultat. Mnogo puta se dešavalo da pogodi rezultat meča ili razvoj utakmice, jer je pazio na svaki detalj. Nije mu bitno da li se sprema meč Kupa Italije ili finale Lige šampiona. Čovek je poseban, verujte mi.

GLAS: Ta šampionska generacija “neroazura” ostala je “na vezi”. I dan-danas ste veliki prijatelj nekolicine igrača, a kontakte održavate putem “WhatsAppa”. Sjetite li se često Madrida?
STANKOVIĆ: U stalnom smo kontaktu. Grupa nam je godinama aktivna, a mnogi među nama su u bliskom kontaktu. To je sve veliki dokaz kakva je porodica te godine stvorena u Interu. Velika i čvrsta. Neraskidiva. Povezalo nas je to što je većini Madrid bio poslednja šansa. Bili smo u zrelim godinama, ali dovoljno odlučni da ne budemo učesnici finala nego da nas pamte kao pobednike.

GLAS: Jedan od najboljih prijatelja Vam je Kivu, koji je sada trener Vašem sinu Aleksandru u mlađim kategorijama Intera. Da li ste mogli da poželite boljeg trenera za sina? 
STANKOVIĆ: On je moj rumunski brat. Divno biće koje mnogo zna o fudbalu i srećan je Inter što ga ima za trenera. A sinovi, neka se sami bore i krče svoj put, kao što sam i ja radio. Imaju naravno moju podršku, a sve ostalo moraće da zarade trudom i radom.

GLAS: Često pomenete utakmicu sa Australijom na Mundijalu 2010. godine. Nažalost, jedno od najboljih poluvremena u istoriji reprezentacije Srbije nije bilo dovoljno da prođete u osminu finala. Da li je to neuspjeh koji Vas najviše boli?
STANKOVIĆ: Mogu da kažem da je to jedna jedina utakmica u karijeri koju bih voleo da odigram ponovo. Jedina. Sve ostale neka prođu kako su prošle, ali ova bi morala da se igra opet, kad bih mogao da biram. Mnogo težak i nelogičan poraz, ali šta da se radi. Pamtimo ga svi mi iz te generacije. Trebalo je da vodimo sa 4:0 do poluvremena, ali jednostavno nije se dalo. 

GLAS: Vaša Zvezda je drugu sezonu zaredom učesnik grupne faze Lige šampiona, ali ove, bar za sada, nije uspjela da napravi iskorak. Ima li mjesta za kritike i da li je moglo bolje? 
STANKOVIĆ: Za svaki naš klub veliki je uspeh da igra grupnu fazu dve godine zaredom. To mislim da svi znaju. Vladan Milojević i njegovi momci su zaista uradili mnogo i to treba da bude isticano u svakoj prilici. Kritike ovde nemaju mnogo mesta, bez obzira na neke poraze koji sigurno bole.

 

103 
puta nosio dres reprezentacije

16 
godina imao kada je debitovao za Zvezdu

3 
puta učestvovao na mundijalima

2
puta najbolji igrač Srbije

5
titula šampiona u nizu osvojio sa Interom

 

Kamp ponos i dika

GLAS: Punog srca, otvoreno i iskreno prije dvije godine ušli ste u priču u vezi sa organizacijom kampa “Deki 5”. Kakvi su planovi za iduću godinu?
STANKOVIĆ: To je najlepši projekat moje karijere, posle aktivnog igranja. Moj ponos i dika, jer je projekat koji usrećuje najmlađe i koji donosi nešto novo i lepo u srpski fudbal. Malo smo, kako mi to volimo da kažemo, otvorili prozor i ubacili svež vazduh. Više od 1.300 dece je prošlo kroz kamp u dve godine rada na Zlatiboru i Kopaoniku. Od sledećeg leta smo i na Divčibarama i verujem da ćemo još jednom uspeti da usrećimo stotine dečaka i devojčica od devet do 15 godina. Bitno je da to radimo sa mnogo emocija i punog srca, jer deca brzo prepoznaju ako je drugačije.

 

Prvo Nole, pa svi ostali

GLAS: Jedan ste od rijetkih asova koji prate sve uspjehe srpskih sportista. Koji sport, osim fudbala, preferirate i kome se divite?
STANKOVIĆ: Nema mnogo dileme kad je aplauz u pitanju. Najveći aplauz ide Novaku Đokoviću. On je jednostavno veliki sportista i čovek, veliki ambasador Srbije... Volim da igram košarku sa sinovima, volim i da gledam košarku, mada pratim svaki sport u kojem Srbija postiže uspehe i ima dobre takmičare.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.