Pozorište
Foto: Velibor Tripić
U predstavi "Dva viteza iz Verone" igram ulogu Silvije, kćerke vojvode iz Verone. Ona je imućna i poželjna devojka kako zbog svoje lepote tako najviše zbog svog staleža i toga šta on nosi sa sobom. Iako bi joj na prvi pogled ljudi zavideli, ona je zapravo sputavana i zatvorena čitav svoj život. Otac joj traži najimućnijeg viteza u gradu za muža i ne dozvoljava joj da se išta pita o svom životu. Zbog toga je veoma buntovna, ali i svesna sebe što i korista kada joj odgovara, pronicljiva je i svakoga vidi onakvog kakav je. Kada se zaljubi spremna je da napusti sve radi ljubavi.
Rekla je ovo za "Glas Srpske", Tara Desnica, talentovana glumica i student završne godine Akademije umjetnosti, komentriišući gostovanje predstave "Dva viteza iz Verone", u kojoj igra jednu od glavnih rola, na pozorišnom "Šekspir festivalu" u Čortanovcima, a čiji je osnivač reditelj Nikita Milivojević, značajno ime na domaćoj kulturološkoj sceni.. Mlada umjetnica, ističe da je bespredmetno naglašavati značaj Šekspira u svijetu teatra i glume, ali da je mlada ekipa ove predstave dala sve od sebe da odgovori visini zadataka.
- Šekspir je, naravno, fenomenalan pisac koji je svojim likovima dao žar i specifičnost karaktera i glumac ima za šta da se uhvati, te je veoma zahvalno igranje njegovih komada - rekla je Desnica.
GLAS: Ovo je, ako se ne varamo, koprodukcija Akademije umjetnosti iz Banjaluke i poznate Ruske akademije umjetnosti iz Moskve, (čuveni GITIS). Kakvo iskustvo i znanje mladi glumci dobijaju ovim međunarodnim umjetničkim umrežavanjem?
DESNICA: Ogromno, prilika da radimo sa stranim kolegama otvara nam vrata ka njihovom pristupu radu i daje priliku da učimo jedni od drugih. Sigurna sam da ćemo ovo iskustvo moje kolege i ja koristiti u svim sledećim procesima i karijeri.
GLAS: Da li je bilo nekih otežavajućih okolnosti prilikom rađanja Vaše uloge u predstavi "Dva viteza iz Verone", odnosno u gradnji lika da li je bilo nedoumica i inače kako Vam izgleda biti dio procesa sa jednim od najboljih mladih reditelja iz Moskve?
DESNICA: Nedoumica je bilo, pogotovo zato što je dosta štrihovano iz originalnog dela i promenjen je kraj da bismo naglasili određenu poruku dela, čime smo izgubili neke scene koje mogu biti bitne za neke likove. Ali kada uzmemo u obzir jezičku barijeru i snalaženje između tri jezika prilikom rada i relativno malo vremena za pripremu predstave mislim da smo se dobro snašli, a najviše zasluge pripadaju našem reditelju koji je imao jasnu viziju šta želi tako da i kada bi naišli na neki problem uvek je bio spreman i dolazio sa novim rešenjima.
GLAS: Vi ste pri kraju studija glume, i što bi se reklo odradili ste najbitnije godine koje su neophodne za glumca, a to su prve tri godine koje su možda i najteže za vreme školovanja. Sada kada biste pravili neku Vašu glumačku retrospektivu tokom tih godina na Akademiji, kada je bilo najteže glumici Tari Desnica i zbog čega?
DESNICA: Pa ako bih morala da kažem kada je bilo najteže to bi verovatno bila ova godina. Imali smo period gde smo iz meseca u mesec išli iz jednog projekta u drugi koji su do sada, sami po sebi, bili najzahtevniji. Ali ne bih okarakterisala to kao teško, nikog od nas nisu terali da upišemo glumu, čak je pre slučaj da te ljudi odgovaraju od toga. Volimo ono što radimo i smatram to privilegijom i zahvalna sam na prilici da se bavim ovim poslom.
GLAS: Možete li da nam opišete neki događaj iz Vašeg života koji je bio presudan za vokaciju za koju ste se opredijelili. Da li je to bila neka predstava, film ili pak nešto drugo što je uticalo da krenete širokih ruku u glumačka polja?
DESNICA: Želja i potreba za nastupom je uvek postojala, ali sam prvobitno na scenu izašla kroz pevanje uz hor i solističke nastupe u osnovnoj školi. Prilika za glumu se ukazala u 2. razredu srednje škole na glumačkoj sekciji i tada se kroz nju i školice glume u koje sam išla ceo 3. i 4. razred, svaki vikend u Beograd, polako gubio onaj tinejdžerski "blam" koji se stvori kod svakog deteta i dokazala sam sebi da sam sigurna da je to jedini put za mene. Živela sam za te vikende provedene na časovima i shvatila da je to jedino što me ispunjava i čini srećnom. Iako sam mlada, život mi je pokazao koliko je kratak i pomisao da veći deo njega provedem radeći nešto što ne volim i ne čini me srećnom, nije dolazilo u obzir.
GLAS: Poznato je da Vaš glumački mentor Jelena Trepetova Kostić veliki akcenat stavlja na "Sistem" Stanislavskog, čovjeka koji je otjelotvorio proces umjetničke samoanalize i refleksije. Mimo Stanislavskog kod Vaše profesorke često se pominje ime Mihaila Čehova, čovjeka čiji je sistem pomogao velikom Julu Brineru i još desetinama holivudskih imena iz zlatnog doba. Kada biste birali, i da li se uopšte može birati, koji sistem preferirate kao umjetnica?
DESNICA: Uz našu profesorku pored mnoštva drugih stvari, naučila sam da je svaki projekat i lik priča za sebe. Mislim da ne postoji jedan pravi način ili šema prilikom građenja lika i da je nabitnije da dobro poznajemo sebe i kako da isprovociramo kod sebe ono što je potrebno za taj lik. Postoji naravno neka osnovna priprema i činjenica da što više pitanja postavimo vezano za naš lik biće nam jasniji, ali generalno sam učena da fokus bude na istini, proživljavanju i pričanju priče.
GLAS: Imate li nešto novo u planu kad je riječ o nekim umjetničkim planovima i željama?
DESNICA: Pored rada na monodrami i diplomskoj predstavi koje mi predstoje u četvrtoj godini studiranja, dobila sam priliku da budem i deo novog projekta, u produkciji Pokreta "Krasiva", koji je u pripremi. U pitanju je pozorišni mjuzikl "Žene (ne) idu u raj" u režiji Milana Bogdanovića. Sve što za sada mogu da vam kažem je da je na jesen planirana premijera, a tekst potpisuju Milan Gajić i Mario Ćulum.
ČEHOV
GLAS: Kada Vam neko pomene "Jednočinke" A. P. Čehova, na što prvo pomislite ?
DESNICA: Na svoj prvi ispit iz glume i prvu zajedničku predstavu svoje klase. Volimo da je igramo i kroz godine rastemo uz nju. Dve godine od premijere i dalje puni sale gde god smo je igrali i nadamo se da će to još trajati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
