Svetlana Bojković: Uživam igrajući se ministarke sa banjalučkim glumcima i publikom

Veliki broj publike voli da gleda komedije, jer im je to prosto lakše da primaju. Igrati Živku ministarku i uopšte Nušića je jedna prijatna stvar i uvek je to veliki izazov za glumca. Tako je i za mene ova uloga Živke bila izuzetno lep "zalogaj" glumački, a posebno se radujem što sam ovu ulogu uradila upravo u Banjaluci.

Rekla je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" legendarna srpska glumica Svetlana Ceca Bojković, koja se nedavno predstavila banjalučkoj publici u jednoj od najposjećenijih predstava već godinama, "Gospođa ministarka" Narodnog pozorišta Republike Srpske.

- Pre svega, uživam u ovoj predstavi zbog divnog ansambla, kao i banjalučke publike, a sa druge strane nisam imala opterećenje beogradske kulturne čaršije, koja vas stalno poredi s nekim ko je do sada igrao tu ulogu. Tako da tokom proba, negde u malom mozgu, imate neko opterećenje zbog toga. Ovako ja sam potpuno rasterećena u ovoj sredini od toga i baš sam se onako lepo igrala, sa zadovoljstvom - kaže Bojkovićeva.

* GLAS: Nasuprot Nušiću, trenutno igrate u dvije potpuno drugačije predstave. Riječ je o predstavi "Nije smrt biciklo da ti ga ukradu" po tekstu Biljane Srbljanović i "Matica" Gorana Petrovića?

BOJKOVIĆ: Jako mi se dopao tekst Srbljanovićeve, a naročito mi se dopala moja uloga. To uopšte nije neka velika uloga, ali ima neku svoju priču i vrlo je definisana. To je jedna žena mojih godina koja ima odraslog sina i ima porodični problem, jer sin živi kod nje. Ona se bavi politikom, poslanik je u parlamentu. A pošto Biljana piše fragmentarnu dramaturgiju, kroz te isječke iz njenog života trebalo je sagraditi lik i mislim da sam to uspela zajedno sa rediteljem Slobodanom Unkovskim, sa kojim sam takođe prvi put sarađivala. Unkovskog jako cenim i kao osobu i kao reditelja i bilo mi je uživanje raditi sa njim. Predstava se igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pred prepunom salom svaki put. "Matica" je komad koji je Goran napisao na osnovu jedne svoje priče, a s obzirom na to da nije dramski pisac, jako se lepo snašao u svemu tome. Naravno uz pomoć reditelja i nas iskusnih glumaca.

* GLAS: Koje su u stvari sličnosti između ova dva komada, s obzirom na to da je riječ o različitim temama?

BOJKOVIĆ: Nemaju nikakve međusobne sličnosti, ali tretiraju sadašnji trenutak našeg savremenog društva. Kod Biljane se obrađuje tema sukoba roditelja i dece, odnosno dece koja više nisu deca, već je reč o četrdesotogodišnjacima koji ovakav svet zatiču u svojim zrelim godinama. U "Matici" se vrti priča o ljudima iz bivše države, kao što je glavni junak, koji su izbačeni kao ribe na suvom da se snađu u ovom tranzicionom vremenu. Ni jedan ni drugi komad ne govore o politici, ali govore prosto o tome koliko u ovom tranzicionom periodu postoji nepravde u odnosu na običan mali svet i u odnosu na svakodnevni život.

* GLAS: Iza vas je zavidna profesionalna karijera, prosto je nemoguće sve nabrojati šta ste ostvarili. Imate li možda neku neostvarenu želju?

BOJKOVIĆ: Stvarno nemam. Toliko sam mnogo radila, a i nisam žena koja je preterano ambiciozna. Mislim, ja jesam ambiciozna kada dobijem ulogu, ambiciozna sam u odnosu na sebe da je uradim što bolje. Ali uvek može bolje. Zato i postoje te predstave koje igramo, pa se nadograđujemo. Uloga nikada nije gotova sa premijerom, ona se posle razvija i nalazi svoj život o kojem više i ne razmišljate. Ona počinje sama da se iz vas bogati i pomalja. Nisam ambiciozna u smislu da tražim nove zadatke i da imam nemoguće zahteve. Ja sam ostvarena žena i sasvim sam zadovoljna svojim životom i karijerom.

* GLAS: Više se ne bavite prosvjetno-pedagoškim radom. Kakva iskustva nosite iz tog posla? Jeste li bili strog profesor?

BOJKOVIĆ: Milica Kralj i ja smo izveli tu generaciju jako finih mladih ljudi na Akademiji lepih umetnosti. Međutim sada je problem njihovog zapošljavanja i dosta me je deprimirala ta činjenica. Na jako malom prostoru sada ima dosta škola za glumu, više nego što ih je bilo ranije, a neizvesnost je za te mlade ljude stalno prisutna. Taj rad me je dosta iscrpljivao, jer ko hoće ozbiljno to da radi, mora da troši i energiju, a ja sam to radila i pored svojih svakodnevnih obaveza. A da li sam stroga bila, pa i jesam i nisam. Na kraju kad se sve sabere, bila sam jako pravična. Umela sam i da viknem, i te kako, ali nikada sa zloćom, nego uvek u njihovom interesu i oni su to znali.

Svakodnevica

* GLAS: U pozorištu sve češće možemo da gledamo predstave koje nam pričaju o surovoj svakodnevici. Kako to publika prima?

BOJKOVIĆ: Pozorište i treba da održava i da reaguje na stvarnost u kojoj živimo, ono i jeste odraz toga, kao i svaka umetnost, a publika to prepoznaje. Tako da se naše svakodnevne životne teme u teatru mogu postaviti sa tragične strane, sa tragikomične ili komične. Možete da birate žanrove. U svakom slučaju, publika će prepoznati problem koji se tiče nje same.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.