Ljiljana Habjanović-Đurović: Prsti puni žuljeva, radost ogromna

Glas Srpske 27.09.2008 17:00

Foto: Ljiljana Habjanović-Đurović: Prsti puni žuljeva, radost ogromna

Volim da čitaocima potpisujem svoje knjige. Tada ne poznajem umor. Mnogo puta mi se desilo da su mi prsti puni žuljeva i da ti žuljevi, usled časova i časova potpisivanja, pucaju u velikim bolovima. Ali, ne odustajem. Ali, da nema čitalaca - ne bi bilo ni mene, ni moje književnosti. A kada su čitaoci tu, pored mene, kada stoje u redu želeći da im se potpišem na knjigu - meni je srce puno i neizmerno sam radosna.

Ovo je u razgovoru za naš list kazala književnik Ljiljana Habjanović-Đurović, ovogodišnji besjednik na otvaranju 13. Međunarodnog sajma knjige u Banjoj Luci.

* GLAS: Šta osjeća pisac koji se besjedom na otvaranju sajma knjige obraća upravo njoj - knjizi?

HABJANOVIĆ: Osećam veliko zadovoljstvo. Ali, za mene su sajmovi knjiga oduvek bili praznici, tako da tu radost osećam uvek kada se nađem pod jednom ovakvom kupolom književnosti. Dok nisam počela da pišem, dok sam bila samo čitalac, uvek sam sa jednim posebnim uzbuđenjem odlazila na sajmove knjiga. Oblačila bih najlepše haljine, a potom bih stajala u redu, čekajući da mi knjige potpišu neki od meni tada omiljenih pisaca. I tada sam već počela da sanjam dan kada ću ja potpisivati knjige svojim čitaocima.

Velika je čast otvarati sajam knjiga. Sa najvećim zadovoljstvom sam došla u Banju Luku. Rekla sam, na otvaranju sajma, da volim grad na Vrbasu. Ovde se uvek osećam opušteno i odmorno. Mnogo osećanja je pomešano u meni. Ali, to je, čini mi se, pravi odraz stvarnosti i dešavanja koja su se slučila oko ovog sajma.

* GLAS: Šta za Vas znači knjiga?

HABJANOVIĆ: Za mane knjiga znači - gotovo sve. Imam tri osnovna stuba u životu - porodicu, veru i knjigu. Bez knjiga ne bih mogla da živim. Kako bez onih koje pišem, tako i bez onih koje čitam.

Oduvek sam mnogo čitala. Kao devojčica sam u Kruševcu bila poznata kao "ona mala koja uzima tri knjige odjednom u biblioteci". I dan-danas, bez obzira koliko sam naporno provela dan, čitam svakodnevno. Ako ležem u jedan sat poslije ponoći, čitam do dva. Ne mogu da završim dan bez čitanja knjige. U čitanju nalazim veliko zadovoljstvo i odgovore na pitanja koje sam postavljala. Knjige koje pišem su moja ljubav i moje opredeljenje. Celog života sam želela da pišem knjige i činjenica da mi je Bog to dao u meni budi veliku zahvalnost.

Moj život, moja vera i moje knjige su u savršenom skladu. Mene su knjige menjale. One su najviše uticale na mene. Da bih mogla da pišem knjige koje pišem, čitam dela svetih otaca i mnogo duhovne literature. Saznanja iz tih knjiga produbljujem i približavam ih čitaocima.

* GLAS: Kako nastaje i zri Vaša književnost?

HABJANOVIĆ: Moja književnost zri tako što mene menja. A kako nastaje? "Proces proizvodnje" počinje onda kada mi određena ideja padne na pamet. Nisam od onih pisaca koji sedne za sto i čeka ideju. Verujem da pisci ne biraju teme, već da teme biraju pisce. A kako su česti junaci mojih romana stvarne ličnosti - duboko verujem da ličnosti biraju pisce koji će o njima pisati. Stoga sam i zahvalna mojim junakinjama - Svetoj Petki, Knjeginji Milici, Presvetoj Bogorodici, Despotici Angelini - što su mi dozvolile da baš ja napišem njihove priče.

Vrlo sam pažljiva u pisanju. Moji junaci su stvarne ličnosti. I zbog toga imam odgovornost da njih i njihove živote predstavim što vernije. Jer, mnogi ljudi koji će čitati moje romane neće posegnuti za knjigama koje govore o tim ličnostima sa istorijske distance. I onda ja moram da im dam maksimalno objektivnu sliku tih bića.

Postoje knjige čiji su autori pišući o istorijskim ličnostima izmišljali. A postoje i pisce koji su bili veoma vredni, ali koji nisu umeli da odbacuju građu koju su prikupljali. Ali, nemojmo zaboraviti i onaj trenutak u kojem nas nadahnjuje Duh Sveti, a koji mi zovemo - talenat. A to je ono što piscu omogućava da napiše umetničko delo.

* GLAS: Otvarajući sajam knjige u Banjoj Luci rekli ste da živite živote svojih junaka. Šta Vam se sve dešavalo u tim "životima"?

HABJANOVIĆ: Preživljavam, naravno, živote svojih junaka. Poistovećujem se s njima. I upravo stoga pisac ne može da piše o svakom junaku. Može da piše samo o onim likovima u čijim životima postoje dodirne tačke sa njegovim, piščevim. Zato je svaka knjiga autobiografska, bez obzira što se ne poklapaju detalji iz života pisca i junaka.

Za svoje junake biram žene koje su snažne, jake i mudre. Koje znaju da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi. Koje znaju da je strast mera snage, a bol mera vere. Koje znaju da nije važno zadobiti ceo svet, a izgubiti svoju dušu.

* GLAS: Vaš cjelokupni književni opus se bavi ženom. Ali, šta mislite o muškarcima?

HABJANOVIĆ: Sve najlepše. Pišem o onome što najbolje znam i što najbolje razumem. A najbolje razumem žene. Odrasla sam u ženskom univerzumu, bez oca. Roditelji su mi se razveli kada sam imala sedam godina. Živela sam sa majkom i babom. U kuću su nam dolazile samo njihove prijateljice. I ja sam slušala samo njihove priče.

A o muškarcima zaista mislim sve najlepše. Dok sam bila mlada uvek sam imala najboljeg druga. Sada, hvala Bogu, imam dvojicu muškaraca u kući, muža i sina. Ali, ma koliko volela muškarce, ja, ipak, ne poznajem njihovu dušu tako dobro kao žensku. Mogu da se poistovetim sa nekim duhovnim, verskim osobinama muškaraca, ali nikada nisam znala kako kuca muško srce.

* GLAS: "Mit o muškarcu kao jačem potiče iz vremena rodovske zajednice i mislim da je on imao smisla samo u vreme kada se pridev jak (jači, najjači) odnosio na fizičku snagu", zapisali ste. Da li je ta snaga nastala drugačijom podjelom rada ili je nešto drugo uticalo na tu podjelu?

HABJANOVIĆ: Nastala ili nestala? U neko vreme ta podela je nastala na osnovu te snage, jer se kategorija snage odnosila na fizičku moć. Ali, kasnijom redefinicijom snage i ta predrasuda je potisnut. Ne mislim da su muškarci jači, a da su žene slabiji pol. Naravno, ne bih bila u pravu kada bi rekla da stvari stoje obrnuto i da su, ustvari, žene jači, a muškarci slabiji pol.

Mislim da među muškarcima i ženama postoje snažne ličnosti, baš kao i one koje nemaju snagu. Kategorija snage danas je pitanje duhovne moći.

Žene

Žene su uvek bile moji omiljeni likovi, a moja tema ženska sudbina. Smatram da pisac treba da piše o onome što najbolje zna. A ja, pošto sam žena, žene najbolje poznajem. Osim toga, verujem da su žene mnogo interesantnije nego muškarci, da im je priroda složenija, a emocije dublje. Verujem i da je lepše i uzbudljivije biti žena.

Ravnopravnost

Pristalica sam slobode pojedinca, ili kako se to danas moderno kaže, ljudskih prava. Mislim da je uslov za ličnu slobodu ravnopravnost ljudi bez obzira kome narodu pripadaju i kojim imenom zovu Boga kome se mole. I, naravno, ravnopravnost polova.