Darko Bajić: Film o današnjici zvao bi se Verovali ili ne

Kada bi mi ponudili da napravim film o Srbiji i celom regionu danas, zvao bi se "Verovali ili ne", a žanr bi bio istorijski triler. Ako se prisetite da je srpska državnost omogućila i drugim narodima da je ostvare u prvoj trećini prošlog veka, a da se danas osporava integritet te države, onda je ovaj žanr dosta pogodan za priču o našim ljudima koji žive na ovim prostorima. Ovaj film bi mogao da se nazove "Povratak u budućnost Srbije".

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" ugledni srpski reditelj Darko Bajić, dobitnik značajnih nagrada i autor filmova i serija koje ne gube na popularnosti ni poslije više decenija.

* GLAS: U posljednje vrijeme u javnosti ste se najčešće pojavljivali povodom filma "O Gringo", koji se bavi životom i karijerom fudbalera Dejana Petkovića Ramba. Možemo li i u budućnosti očekivati Vaš novi film koji će biti posvećen jednoj ličnosti?

BAJIĆ: "O Gringo" po mnogo čemu podseća na igrani film. Junak filma je najbolji igrač i legenda brazilskog fudbala koji nikada nije zaigrao za nacionalnu selekciju. Junak koga obožava 48 miliona navijača Flamenga ostavlja otiske stopala ispred "Marakane", pored Pelea, Zika, Ronaldinja. Reklo bi se nemoguće, to je čista filmska konstrukcija. I kada se tome doda da je to Dejan Petković Rambo, fudbaler rođen u Srbiji, naši ljudi u neverici klimaju glavom i kažu: "Ma to može samo na filmu." Gringo je zato deo brazilske fudbalske istorije, a njegova popularnost poput holivudske filmske zvezde, umesto da raduje, šokira naše navijače i gledaoce, uz pitanje kako je moguće da trostruki najbolji igrač Brazila nikada nije zaigrao za reprezentaciju svoje zemlje. Zato i nije postao srpski brend. Zato ni ovo nije film o pojedincu već film o nama, o specifičnom srpskom slepilu da prepoznaju i neguju svoje vrednosti. 

* GLAS: Predsjednik ste Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Koliko je (ne)zahvalno biti na toj poziciji i šta smatrate glavnim problemom kada je u pitanju kinematografija Srbije?

BAJIĆ: Kao predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije upravo pokušavam da zajedno sa asocijacijama, udruženjima i svim filmskim radnicima stvorim nacionalni plan za revitalizaciju srpske kinematografije. U tom smislu se postavlja i pitanje "Avala filma", sa idejom da se napravi centar za produkciju i postprodukciju srpskog filma, a ne vrhunski servis za strane koprodukcije. Mi imamo tu snagu, znanje i ljude koji će od budućeg Centra za kinematografiju Srbije stvoriti filmsku industriju. Ovaj plan je važan za ljude koji se bave filmom, autore, filmske radnike i sve one koji su ulagali u tehničku bazu filma. Ozdravljenjem tehničke baze srpskog filma, donošenjem novog zakona o kinematografiji, stvorili bi se uslovi za produkciju filmova - od eksperimentalnih do komercijalnih, dakle uslovi za stvaranje jedne stabilne kinematografije. Producenti i autori bi dobili kontinuitet, debitanti i talenti mogućnost da naprave prvi film... Dobili bismo ozbiljnu strukturu koja bi mogla da se preporuči kao bitan deo poslovanja države i grada. "Avala film" je u tom smislu jako važna.

* GLAS: Kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u kom pravcu usmjeravate svoje studente? Šta bi jedan mladi čovjek, budući reditelj, trebalo da sazna prije nego što počne profesionalno da se bavi tim poslom?

BAJIĆ: Da je film možda poslednji bastion slobodne komunikacije autora sa publikom. Zato mladim autorima poručujem: Komunikacija postoji, ali smo njene ljudske oblike zaboravili. Komunikacija različitog mišljenja, iskustva, posebnosti, identiteta, iskrenosti emocija. Oduševljenje, novim susretima, poznanstvima. Oslobađanja i traganja za provokacijom koja će vas promeniti i pokrenuti u vama nove ideje. Komunikacija "uživo". Dakle, oni susreti koji bude život, vašu moć, vašu inteligenciju i duboko u vama ostavljaju slike događaja. Moj film "Na lepom plavom Dunavu" upravo govori o susretima koji kod gledaoca izazivaju interesovanje ili šok. One koje ovaj film šokira, ili ne žele da ovu priču povežu sa svojim iskustvom ili pod uticajem nametnutih stavova samocenzurišu sve suprotno. Nova tehnologija i globalna komunikacija nametnula nam je brzo, mehaničko prihvatanje i razumevanje. A naše specifičnosti, individualnosti mišljenja nikoga ne interesuju, pa čak ni nas same. Polako prestajemo da osećamo potrebu za komunikacijom, nestaje želja za govorom. Cenzurišemo sami sebe. Usamljeni smo, ćutimo i prihvatamo nametnute misli. I tako se medijski izrežirane slike događaja nameću kao jedina stvarnost u našim životima.

* GLAS: Generacije ljudi na prostoru bivše Jugoslavije odgledale su Vašu televizijsku seriju "Sivi dom", koja je nagrađena, između ostalog, na festivalu u Monte Karlu. Kako Vam se sa ove vremenske distance čini sva ta priča i imamo li danas seriju koja bi njoj parirala?

BAJIĆ: Postoje fanovi "Sivog doma" i fanovi "Zaboravljenih", postoje generacije koje su na njima odrasle i koje ih i dan-danas pamte i pominju. Ali postoji i jedna cela decenija od kada se ove serije nisu reprizirale i dve decenije od kada TV servis nije pozvao majstora da opravi njihov program. Sindrom slepila zvani "O Gringo". Tako da fanovima ostaje da ove serije gledaju preko "Jutjuba" kao svoj lični izbor ili da se priključe TV gledaocima i da preko popularnih rijaliti programa upoznaju Srbiju urušenih merila vrednosti, umesto da se prepoznaju i neguju vrednosti srpskog naroda, njegove kulture i tradicije.

* GLAS: Koje mjesto za Vas zauzima film "Zaboravljeni", omiljen među mladima i poslije toliko godina? 

BAJIĆ: Kada danas posmatram ovoj film i seriju, shvatam da je to bio jedan obiman filmski projekat, dva igrana filma ("Zaboravljeni" i "Početni udarac") i deset sati (pet igranih filmova) filmskih priča. To je bila saga o zaboravljenoj generaciji, o generaciji koja je tada, 1988. godine smela da kaže: "Možda je u nekom drugom vremenu Geteova misao 'Da samo onaj zaslužuje slobodu i život ko se svakodnevno bori za njih' bila istina... Ovde je uzaludan svaki rad i borba običnog čoveka... U društvu u kome živimo ispod donje granice podnošljivosti, vladaju oni koji gledaju samo svoj lični interes, gaze norme morala, bore se za pozicije i vlast. Izlaza više nema. Krug je zatvoren. Za nas više ne postojite, mi vam ne verujemo. Izgubili smo svoje očeve, svoje ideale, svoju prošlost. Proklinjemo vas zbog toga što više ničeg nema pred nama." Ovaj insert iz filma možda najbolje pokazuje generaciju koja je tek trebalo da počne da živi, a ispostavilo se da je to bila generacija koja je život i ideale zamenila nametnutim ratom. Zato je ova snažna priča i danas aktuelna. Zato sam kao njen autor i danas siguran, a prošlo je više od dve i po decenije, da "Zaboravljeni" imaju trajnu vrednost. Zato što govore o snazi koju imaju nove generacije da se izbore za svoje ideale i upravo ta energija mora da pobedi predrasude novog doba.

* GLAS: Šta se sve smjestilo između Vašeg prvog i istovremeno diplomskog filma "Direktan prenos" i ostvarenja "O Gringo", uopšte u društvu, ali i u Vašoj karijeri?

BAJIĆ: Hrabrost traganja podrazumeva provokativna pitanja ne samo u svojoj okolini nego i u vama samima. Autor koji fotokopira svoj uspeh a ne traga za novim izazovnim temama je autor koji se bavi formom filma, a ne istinskom potragom za provokacijom vremena u kome živi. Zato su između "Direktnog prenosa" i "O Gringa" smešteni prvi protesti, ratovi, tajne, ideje, mašta. Stvorio sam stil filma u kome su moji junaci hrabriji, strasniji, pravedniji od svog autora. Zato sam ponosan. Moj svet je oživeo na platnu. Stvorio sam paralelne svetove u kojima su uživali milioni gledalaca. Moji izmišljeni heroji bili su jači od nepravdi koje su mene pritiskale. Zahvaljujući njima mogao sam da kažem sve ono što mislim, da kritikujem i onda kada je to bilo opasno, da kažem i da budem ponos stanovnika jedne zemlje čiju tradiciju poštujem.

Ozdravljenje srpske kinematografije

* GLAS: Koji je najbrži put do promjena u srpskoj kinematografiji?

BAJIĆ: Mislim da je suština cele priče u snazi profesionalaca, u zajedničkoj akciji i strategiji za ozdravljenje srpske kinematografije... Ako i tada birokratija reaguje negativno, onda ćemo moći da kažemo da je problem u njima, a ne u nama profesionalcima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.