Ana Radmilović Snaga Zoranovog zalaganja za laž

Knjiga "Zalažem se za laž", Ane Radmilović, koja je dobila naslov po rečenici doajena jugoslovenskog glumišta Zorana Radmilovića iznesenog u jednom davnašnjem intervjuu, izazvala je ogromno interesovanje zvorničke književne publike gdje je nedavno promovisana.

- Ja se zalažem za laž. Jer, teatar jeste laž. I ostanimo pri tome - rekao je 1981. godine istaknuti glumac Zoran Radmilović, čije pozorišne, filmske replike mnogobrojna publika i danas ponavlja, 26 godina poslije njegove smrti.

* GLAS: Kako je nastala knjiga "Zalažem se za laž"?

RADMILOVIĆEVA: Ja sam samo priređivač koji se nije petljao mnogo u sadržaj, osim u onoj meri u kojoj su to stvari Zorana Radmilovića, a koje sam birala kao meni najdraže. On je puno pisao, ljubavne i političke pesme, priče, fikcije, vodio razne dnevnike, a u knjizi imaju i neki meni najinteresantniji intervjui. Njegovo "Zalažem se za laž" odnosilo se na teatar, a ja sam sebi dozvolila da budem malo dvosmislena, taj naslov dobija na jednoj drugoj dimenziji u ovom sadašnjem vremenu.

* GLAS: Rekli ste da je knjiga napisana na Kosovu gdje ste radili kao novinar?

RADMILOVIĆEVA: Dok sam bila na Kosovu, u stvari, najviše sam čitala to što je on napisao, jer je to dobilo drugu dimenziju, ne samo kao nešto tatino gde čitajući nešto sebi i nadoknađujem, nego sam ga čitala kao nekoga ko je ozbiljan intelektualac i čije mi reči u tom trenutku pomažu. Te Zoranove pisanije su mi bile okrepljujuće, pa i savetodavne, vraćale su me u neki svet koji je bio normalan. Čitajući jedan intervju iz 1965. godine, kada su se svi kleli u komunizam i KPJ, ja sam shvatila koju je on dimenziju hrabrosti i ozbiljnosti imao kada je na pitanje čemu se nada odgovorio "da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor", a da mu je omiljena slika "Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani", što je u to vreme bilo ravno skandalu.

* GLAS: Da li je tačno da je Zoran Radmilović često bio sam, kao neko ko iz inata neće kao svi ostali?

RADMILOVIĆEVA: Verovatno ima i toga, otac mu je bio polu Nemac, koji je bio u srpskoj vojsci i koji nikada nije ušao u partiju i u vaspitanju Zorana bio je deo toga. On je shvatao šta znače Sopoćani i svakako da to nije bilo teranje inata. Često je išao na Kosovo i kritikujući neke pozorišne tendencije, beogradske umetnike slao je da idu na Kosovo. To je bilo vrlo politički angažovano, kao i sve što je on radio. To se vidi i u filmu o njemu. Namerno sam pozvala ljude koje inače javnost ne vezuje za Zorana, da pričaju o njemu, jer ta politička angažovanost od početka do kraja koja je bila manje ili više nametljiva, manje ili više duhovita, u stvari, bila je ozbiljna.

* GLAS: Kažu da je nerado davao intervjue?

RADMILOVIĆEVA: Bio je užasno ćutljiv, nama je u kuću dolazilo jako malo ljudi, jer je on bio potpuno zatvoren. Do njega se nije moglo lako doći. Sećam se neki list je pozivao glumce na snimanja sa porodicom, na šta je on rekao da ne dolazi u obzir da slikaju stan, majku i mene.

* GLAS: Kako ste ga Vi doživljavali kao glumca?

RADMILOVIĆEVA: Mislila sam da su svi glumci i da su svi poznati, a njegovu veličinu i snagu shvatila sam tek u Gimnaziji. Bila sam mala ljuta, jer nije hteo da nosi odelo i kravatu, a ja sam videla u nekim kućama svojih drugarica njihove očeve u odelima, ali nije me vermao ni dva posto. Najviše je volio da nosi trenerku. I zeleni bade mantil iz kojeg u kući nije izlazio, pamtim ga u tome i kako kad neko pozvoni kaže "nisam tu, nisam tu".

* GLAS: Kako danas gledate na Zoranove serije, filmove, predstave?

RADMILOVIĆEVA: On je umro prerano, imao je samo 52 i po godine. Razmišljajući o njemu sve više mi se čini da je on neko ko nije imao ni gde, ni sa kim, ni na koji način, da podeli sve ono što je nosio sa sobom. To se vidi i iz toga šta je on pisao. Kada mi neko na osnovu knjige kaže da je on bio mračan, ja kažem da je on bio ozbiljan. Do kraja života mnogo je učio. Voleo je jezike, nama je kuća puna rečnika, mnogo je znao, imamo zavidnu biblioteku u stanu sa njegovom raznoraznom literaturom.

* GLAS: Da li je bilo komentara o Zoranu ili nekih postupaka koji su vas povredili?

RADMILOVIĆEVA: Naravno da je toga bilo, ali pamtim više one dobronamerne. Bilo je i raznih spekulacija, ali mislim da se s tim suočava svaka kuća koja ima poznato prezime.

* GLAS: Već pripremate drugu knjigu o Zoranu Radmiloviću. O čemu se radi?

RADMILOVIĆEVA: Do početka septembra pojaviće se knjiga pod nazivom "Kad je svet imao brkove", sadržaće kratke priče kojih se sećam, a koje su vezane za naš odnos i nemaju veze sa njim kao glumcem, već je to viđenje njega očima njegovog deteta.

Snimanja

* GLAS: Da li Vas je otac vodio na snimanja?

RADMILOVIĆEVA: Jednom je dozvolio da me ubace u neki film koji se snimao u Dubrovniku i posle toga više nikad, govorio je da nema šta tu dete da radi, šta će deca na televiziji, čak i šta će žene na televiziji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.