Knjiga nije samo čuvar pisane riječi, već prostor u kojem se oblikuju mišljenje, kultura i identitet jednog naroda – jedna je od ključnih poruka besjede predsjednika Matice srpske dr Dragana Stanića, kojom je svečano otvoren 31. Međunarodni sajam knjige „Banja Luka 2026“.

Govoreći o dvovjekovnoj misiji Matice srpske, značaju kulture knjige i potrebi očuvanja nacionalnog zajedništva, Stanić, istaknuti srpski pjesnik i pisac, poznat i pod književnim imenom Ivan Negrišorac, je ukazao i na važnost dijaloga sa drugim kulturama, naglašavajući da srpska kultura mora imati dovoljno snage da u tom dijalogu sačuva sopstveni identitet.

Njegovu besjedu sa otvaranja Sajma knjige prenosimo u cjelosti:

Knjige nas podučavaju da prepoznamo puteve spasenja

Već dva veka Matica srpska traje kao ustanova koja u samo središte svoga bića stavlja kult knjige. Definišući prirodu ustanove, osnivači su u svom konstitutivnom aktu istakli polazno stanovište po kojem to novovoosnovano „Družstvo“ jeste „kao jedno telo, koje ravnim i jednim jedinim duhom za polzu i slavu narodnu diše“. Tome osnivanju je prethodio neposredni povod, osnovni doživljaj i stav osnivača, koji se može opisati kao „jedina ljubov i revnost k obštemu blagu“, a onda je iz takvog opredeljenja poniklo „namerenie“ koje vodi do široko zamišljene akcije rasprostranjavanja kulture knjige i prosvećivanja čitavog naroda. Osnivači su to iskazali rečima: „a namerenie jest rasprostranenije knjižestva i prosveštenija naroda Srbskog, to jest da se knjige Srbske rukopisne na svet izdaju i rasprostranjavaju, i to sad i otsad bez prestanka za svagda.“

Samo knjiga može fragmente da okupi u cjelinu

Takva usmerenost ka knjigama, a sve u namereniju da se prosvećenost naroda srpskog podigne na daleki viši nivo, učinila je da se osnivači Matice srpske tako čvrsto vežu baš za medijum knjige, te da ističu epohalni njen značaj kako za srpski narod tako i za čitavo čovečanstvo. Istina se ne može izricati i obrazlagati sitnim, slučajnim i nesvrhovitim zapisima, ili razularenim i mahnitim SMS porukama na društvenim mrežama našega doba. Istina se pak može obrazlagati  fragmentarno, gnomski, poslovički, apoftegmatski, aforistički, sentenciozno, uz pomoć maksima, glosa, egzempluma, anegdota i sličnih postupaka, pri čemu kratke misaone celine uvek valja smestiti u neki širi misaoni kontekst bez kojeg se razumevanje ovih fragmenata ne može uspešno i pouzdano obaviti. Samo knjiga može sve fragmente da okupi u celinu argumentativnog izlaganja i smisaonog povezivanja koji nude proverive iskaze i celinu pogleda koji se može čak i ličnim iskustvom oprobati.

Ukoliko čitamo Heraklitove filosofske fragmente, mi ih čitamo unutar sačuvane celine njegovih zapisa, ali i unutar celine starogrčkog filosofskog mišljenja koje sagedavamo kao nekakvu veliku knjigu. Ukoliko slušamo ili čitamo narodne poslovice, onda ih mi razumevamo na podlozi narodne mudrosti i narodne kulture u najširem smislu te reči, a to znači da su knjige Vuka Karadžića, Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića i drugih etnografa osnov po kojem mi kao čitaoci  preispitujemo značenja fragmenata unutar svega onoga što čini celovit pogled na svet narodne kulture. Ukoliko čitamo Larošfukoove ili Geteove maksime, onda ih čitamo unutar zamišljene celine autorskih opusa, ali i unutar celine pogleda na svet kakav se oblikuje u francuskoj moralističkoj i jansenističkoj literaturi ili onoga što se u nemačkoj književnosti naziva epohom Sturm und Drang-a. O takvoj knjizi u širokom, pa i najširem smislu te reči govorili su osnivači Matice srpske onda kad su definisali ciljeve ustanove koju su utemeljili.

Kultura knjige je i kultura mišljenja

U svemu tome kultura knjige jeste od najveće moguće važnosti. A tu gde je kultura knjige, tu je ravijena i kultura mišljenja i osećanja sveta, tu je odmerana strast i volja za promenama sveta koji ne bi smeo ostati isti, tu je prisutna i razvijena kritička misao, te neizostavno potrebna kultura dijaloga koja humanizuje ljudsku zajednicu, tu je i neophodna opšta društvena odgovornost koja svakom prosvećenom čoveku ili čoveku od duhovnosti neće dopustiti da javno izriče svakojake gluposti koje mu ponekad mogu pasti na pamet. Takav čovek će tragom zaveta o čojstvu i junaštvu druge zaštiti od sebe, ali će imati dovoljno snage da sebe zaštiti od  drugih koji se nasiljem nameću kao opšta mera stvari.

Prava, istinska srpska kultura, ona koja objedinjuje kako pogled na nas same iznutra koji nam je obezbedio Vuk Karadžić tako i pogled spolja, iz drugih kultura koji nam je obezbedio Dositej Obradović, uvek i zauvek mora biti kultura knjige. Ako smo u vremenu Dositeja i Vuka kao narod živeli u različitim državama, onda je to stanje tek donekle uporedivo sa današnjim vremenom kada živimo u mnoštvu država, ne samo u matičnim državama kakve su Republika Srbija, Republika Srpska i Crna Gora, nego i u više okolnih država, ali i u mnoštvu država širom sveta gde su naši sunarodnici u istinskom rasejanju, kao klasična dijaspora.

Jedan od izuzetno važnih zadataka današnje srpske kulture i srpske knjige jeste da čuvamo svest o našem nacionalnom zajedništvu i da ne dozvoljavamo da nas bilo kakvim pritiscima spolja neko primorava da odustanemo od negovanja našeg nacionalnog bića. To takođe znači da ne smemo odustati pre svega od temeljnih kulturnih vrednosti koje čine da svako od nas jasno može sebe prepoznati kao Srbina, kao nosioca onih kulturnih vrednosti koje su itekako uočljive bar od vremena  velikog župana Nemanje i Svetoga Save, te od njihovog savremenika Kulina bana, pa do našega doba. I u vremenu ovih naših, srpskih vladara umeli smo živeti u procepu između naroda i država koji su bili jači od nas, pa to pogotovo umemo da činimo danas, kad nam Republika Srpska, kao najveći srpski dobita u raspadu SFR Jugoslavije, obezbeđuje stabilnost na ovom delu, često užarenog balkanskog prostora,   Stoga objedinjujmo sopstvenu, srpsku kulturu i široka srca i slobodno stupajmo u dijalog sa svim kulturama sveta! Činimo sve to znajući da imamo dovoljno snage da sebe u tom dijalogu ne izgubimo, ali da tim dijalogom možemo samo jačati i postajati sve otporniji! 

 

BIBLIOTEKA, ČITAONICA, KNjIGE: JA, TI, ON

 

Prijatelji dragi,

Kad sam s knjigom u rukama,

S knjigom u sebi, nikada nisam sam!

Kad pođem na dalek, baš na dalek put, od nekoliko rečenica

Ili od silnih spisa o istoriji čoveka i sveta,

Ja uvek završim s pogledom u ogledalo!

 

U ogledalu vidim lik svoj,

Onakav kakav od zemlje ne treba da budem,

Onakav kakav na nebu, Njegovom svetlošću, treba da zablistam,

Onakav kakav jesam kad prah budem

I suha mreža maslačka

Pred dolazak vetra.

 

U ogledalu vidim tebe,

Brate moj! U ruci ti je nož,

Pogača i sveća: mogu da biram kojim putem

S tobom da idem, u kakvim svetovima

Da živim i koje izlazne dveri

Jorgovanom da ukrašavam.

 

U ogledalu, iznad naših glava,

Vidim Njega, Onog koji sve obasjava!

Vidim knjige koje čitati treba, u sebe ih uneti

I molitveno celog svog veka nositi! U tim knjigama

On je, s nebesa, smisao slobode naše ispisao, u njima nas čita,

Živo slovo podvlači i grehe naše uzalud, uzalud ispravlja!

 

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.