Mošo Odalović: Zagrmeli sveži glasovi poezije

Nema nam dana u kalendaru bez svetskog dana nečega. Voleo bih da postoji i Dan čačkalice, ali u značenju - da su i gladni obedovali.

Svetski dan poezije zgodna je manifestaciona zabava raznolikih obeležavanja. Nemam nameru da osetljivima žalostim duh, al' danas će “Fejsbuk” odraditi svoje: u slavu poezije do usijanja. Koliko li će se dobrih stihova, pesama ponuditi na uvid!

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas “Srpske” ugledni srpski književnik Mošo Odalović, autor brojnih nagrađenih knjiga za djecu i odrasle.

- U našem pesništvu obavljena je primopredaja poetike različnih vremena. Zagrmeli su novi, sveži glasovi, autentičnim stihotvorenjem do blistavih trenutaka čiste poezije. Ovih dana, da izdvojim, iščitah nove knjige nagrađenih pesnika  (Disovom i Meše Selimovića nagradom) Dragana Danilova Jovanovića i Dejana Aleksića.  Basnoslovno! Kao da lepotom jezika poezija samu sebe pronosi i proslavlja. Osećao sam se svečano - kaže Odalović.

* GLAS: Kakav je, po Vašem mišljenju, položaj savremene srpske poezije, ali i srpskog pjesnika?

ODALOVIĆ: Imam uverljivu ilustraciju, a premnogo kazuje. Nedavno, dobrom izdavaču, inače drugaru od uzajamnog uvažavanja, preporučujem rukopis sjajnog pisca... Još ne spomenuh ime, a ovaj sačeka: - Samo nemoj, molim te, da je poezija! Nije zgodno o ovome u Svetskom danu poezije, al' tako biva. Pesnik je ostavljen sebi samome, a u visokotiražnom bezobrazluku (perverzal-presu) bolje se snalaze brzopisci i nebrige. Pogledajmo u bibliotekama, na pozajmnim odeljenjima, čije i kakve knjige obnavljaju tiraže.

* GLAS: Autor ste brojnih pjesničkih zbirki za djecu. Smatrate li da je poezija za najmlađe zanemarena?

ODALOVIĆ: “Pisati za decu isto je što i za odrasle, samo malo teže” - govorila bi Desanka. Da, ali sve što je za decu majušno je i krhko, kao šara, kao džidža, kao pesmica... Uvek me secne promišljanje uglednog profesora Kašanina da “Nema i ne može biti velikih pesnika za decu!” To davno, davno utuvih, a uvek me secne kao znak stop! Svi smo mogli da odrastemo bez čipsa i koka-kole, al' bez Zmaj Jovine pevanije, malo teže. Ili, uzmimo jednog slavnog Ršuma, čijih pesama još uvek, u susednim državama, otcepljenicama, znaju napamet više no iz svojih antologija, opet će neko reći i za Zmajevu i za Ršumovu pesmu “pesmica”. U tom značenju ima nečasnog vrednovanja, iako znalci jezika govore da nam je dečja literatura jedna od boljih u Evropi.

* GLAS: Koliko još živi dijete u Vama, koje progovara kroz stihove koje pišete za najmlađe?

ODALOVIĆ: Kad me nadahnuće ukloni iz spoljnog sveta, lako i radosno pišem. U dva-tri zamaha godišnje po rukovet i - eto meni knjige. Naravno, postoji i posebna otežica. U bukvalnom značenju, ja sam lampino dete, a obraćam se kompjuterskim naraštajima. Dete je, svojom uzletnom energijom, loptica-skočica, a u meni stalna zebnja - hoću li doskočiti koliko ono odskoči!? Savremena pedagogija obaveštava me da dete nije ono što vidimo, već to što vidimo plus pet godina, valjda zbog multimedijalnih natrpavanja informacijama. Prikupljam sličice u retrovizoru sopstvenog detinjstva, a omalovažiću mlađe čitaoce ako to činim kao negovateljica, ako pesmu ispiram kamilicom ili pakujem u pampers. Pesma se vodi do savršene jasnoće, inače - pesnik gubi pravo na naknadnu repliku pojašnjavanja. Reči su umilno stado pod punim pesnikovim (pastirskim) nadzorom. U boljih pesnika opreznost je veća.

* GLAS: Mnogi ugledni pjesnici su Vaši prijatelji, neki od njih više nisu među živima. Koga ste se sjetili prvo na Međunarodni dan poezije i možete li napisati neku anegdotu ili prisjećanje na susret s njim?

ODALOVIĆ: Ne samo danas, već svakodnevno, prisetim se Duška Trifunovića. Zbog svega što je radio, zbog dara i stvaralačkog žara, volim reći Tajfunović. U intenzivnom druženju, nakupilo se obilje anegdota, al' ostanimo u sledu priče o slavljenju poezije. Osvrće se tako na svetske tokove pesništva, pa veli: - Ma, koji Japanci, stari moj, kakva haiku i 17 slogova... ja imam od 17 slova: ko pre zre, taj pre mre! Prebrojim, tačno 17, a životom tako istinito. Danas, kad se toga priseti, sneveselim se; nije li sebi samome mahnuo...

Republika Srpska

* GLAS: Vaše knjige objavljivane su i u “Glasu Srpske”. Koliko pratite književno stvaralaštvo u Republici Srpskoj?

ODALOVIĆ: Ne razlučujem stvaralaštvo u Republici Srpskoj i Srbiji. Sve to je u istoj otadžbini koja se zove maternji jezik, kao najtrajnija carevina. Imam dragih drugara, pouzdanih prijatelja, u Srpskoj, al' ne bih iz lepe učtivosti da nabrajam; to podleže neumesnom rangiranju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.