Ова 4 типа родитеља никада неће добити чашу воде у старости: Да ли сте ви један од њих?

Ако их одрастањем стално пратимо страхом, кривицом и осјећајем да никада нису довољно добра, не треба да нас изненади када једног дана пожеле да се удаље од нас.

Породични односи не функционишу по принципу улагања и очекивања да ће вам се једног дана све вратити.

Дјеца нису ничији дужници, а љубав се не може захтијевати нити изнудити подсјећањем на родитељска одрицања и жртве. Постоје обрасци понашања који временом озбиљно нарушавају однос између родитеља и дјеце, а један од њих је посебно штетан.

Родитељ који жели да све буде по његовом

У таквој породици нема простора за другачије мишљење. Све мора да буде онако како родитељ одреди, а сваки покушај неслагања сматра се непослушношћу. Умјесто разумијевања и разговора, користе се викање, казне, пријетње и понижавање.

Родитељ често вјерује да на тај начин успоставља ауторитет и учи дијете дисциплини, не схватајући да се послушност из страха не може поистовјетити са искреним поштовањем.

Док су мала, дјеца ће углавном прихватати таква правила јер немају много избора. Међутим, када одрасту и постану самостална, често почињу да се удаљавају од родитеља уз које се не осјећају слободно, прихваћено и поштовано.

Сусрети тада постају обавеза, а не жеља, јер их умјесто топлине дочекују критике, наређења и осјећај да никада нису довољно добра.

Зато се може догодити да родитељи у позним годинама имају дјецу која су им близу, али не и блискост за којом чезну. Јер однос се не чува страхом и ауторитетом, већ љубављу, поштовањем и међусобним разумијевањем.

Родитељ који се представља као жртва

Овакав родитељ не мора да подиже глас како би утицао на дијете. Његово најјаче средство је изазивање осјећаја кривице. Стално подсјећа на све што је жртвовао, чега се одрекао и колико је свог живота посветио дијетету.

Често користи реченице којима код дијетета буди осјећај одговорности за његову тугу, усамљеност и незадовољство. Поруке попут тога да сви други уживају док он остаје сам или да му је здравље нарушено због дијететовог понашања постају начин емоционалног притиска.

Временом дијете почиње да вјерује да је одговорно за родитељеву срећу и да свака жеља за сопственим животом, слободом и самосталношћу представља себичност. Умјесто да однос са родитељем гради из љубави, почиње да га одржава из осјећаја дужности и страха да ће некога повриједити.

Када родитељ остари, дијете можда ће бити ту, помагати му, доносити намирнице и бринути о његовим потребама, али то не значи да ће међу њима постојати искрена блискост.

Понекад ће све радити из осјећаја обавезе, док ће се у њему гомилати умор, незадовољство и потиснута огорченост.

На крају настаје управо оно чега се родитељ највише плашио. Дијете је присутно, али се емотивно удаљило. Јер љубав која се годинама одржава кривицом временом престаје да буде слободан избор и постаје терет.

Родитељ који стално упоређује своје дијете са другима

За оваквог родитеља готово ниједан дијететов успјех није довољно велики. Добра оцјена одмах отвара питање зашто није добило још бољи резултат, нови посао постаје повод за коментар да ли је плата довољно висока, а сваки успјех прати ново поређење са неким ко је, по родитељском мишљењу, постигао више.

Дијете тако одраста са увјерењем да никада није довољно добро и да своју вриједност мора непрестано да доказује како би заслужило родитељско признање и прихватање.

Умјесто да развија самопоуздање, почиње да сумња у себе и да сопствене успјехе посматра као нешто што никада није довољно.

Када одрасте, можда ће родитељу обезбиједити финансијску сигурност, платити његу и омогућити удобан живот, али материјална брига не може да замијени емотивну повезаност. Ако су се разговори годинама сводили на успјехе, новац и поређења са другима, дијете временом може престати да дијели своје страхове, проблеме и најдубља осјећања.

Тако родитељ у позним годинама можда зна све о послу, заради и свакодневним обавезама свог дијетета, али готово ништа о његовом унутрашњем свијету. А управо је та блискост оно што се не може надокнадити новцем.

Родитељ који жели да буде дијететов најбољи пријатељ

На први поглед, овакав однос дјелује идеално. Родитељ жели да са дијететом дијели све, да нема тајни и да буду потпуно отворени једно према другом. Међутим, проблем настаје онда када се изгуби граница између родитељске и дјечје улоге.

Дијете почиње да слуша о брачним проблемима, финансијским тешкоћама, сукобима и бригама које припадају свијету одраслих. Умјесто да родитељ буде ослонац дијетету, дијете постаје особа која тјеши родитеља, рјешава његове емотивне проблеме и преузима одговорност за његово расположење.

У психологији се таква појава назива парентификација, односно ситуација у којој дијете преузима улогу његоватеља и емотивног ослонца родитељу, иако за такву одговорност није развојно спремно.

Када одрасте, дијете може остати веома блиско са родитељем, али може и почети да тражи дистанцу како би се ослободило терета који је носило још од дјетињства. Родитељ то често доживљава као одбацивање, увјерен да је све радио из љубави и жеље за блискошћу.

Ипак, љубав и добре намјере саме по себи нису довољне. Дијетету је потребан родитељ који ће му пружити сигурност, а не неко чије ће емоционалне терете морати да носи. Блискост не значи одсуство граница, већ однос у којем свако има своје мјесто, улогу и одговорност, преноси Нај Жена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.