Како је бијела кошуља постала симбол елеганције

Бијела кошуља никада није била елегантна зато што је бијела. Била је елегантна зато што је било скоро немогуће да остане бијела - а човјек који је успијевао да је таквом одржи, дан за даном, доказивао је тиме нешто много вредније од укуса: да неко други за њега пере, штирка и пегла веш, и да сам никада не мора да ради посао довољно прљав да му испрља оковратник.

Вјековима прије него што је бијела кошуља постала синоним за безвременску елеганцију, била је нешто много приземније – реклама за доколицу, обучена у тканину, пише магазин ХЕДОНИСТ.

Човјек који је тај скривени механизам претворио у свјесну модну филозофију звао се Џорџ Брајан Брамел, познатији као Бо Брамел, неформални диктатор укуса лондонске елите с почетка 19. вијека. Док су претходне генерације аристократије носиле извезене прслуке, напудроване перике и јарке боје као доказ богатства, Брамел је преокренуо логику: права елеганција, тврдио је, лежи у беспрекорној чистоћи и савршеном кроју, а не у украсима.

Његова свакодневна униформа – таман капут, уске панталоне и бјелина кошуље и кравате толико уштиркана да је дјеловала готово неприродно – захтијевала је сате припреме и читав тим људи да би изгледала као да је настала без икаквог напора.

Чизме је, према легенди, глачао шампањцем. Када му је војвода од Бедфорда једном показао нови капут и затражио мишљење, Брамел га је одмјерио од главе до пете и упитао, са хладном љубазношћу: „Бедфорде, ти то зовеш капутом?“

Кројачи из Савил Роуа дословно су се утркивали да му угоде, јер је његово одобравање неког комада одјеће вриједило више од било које рекламе.

Оковратник који је промијенио свакодневно облачење

Брамелова бијела кошуља, међутим, још је била кошуља коју је неко други ручно прао данима како би остала тако уштиркана. Рјешење које је ту прљаву страну приче коначно отклонило стигло је, сасвим неочекивано, од једне домаћице из америчке провинције.

Хана Монтагју, жена ковача из мјеста Трој у држави Њујорк, уморила се 1827. године од тога да сваки пут пере цијелу кошуљу свог мужа Орланда само зато што му се испрљао оковратник.

Рјешење је било једноставно до генијалности: одсјекла је оковратник и пришила га тако да може да се скида и пере одвојено од остатка кошуље.

Идеја се проширила толиком брзином да је Трој за неколико деценија производио 90 одсто свих одвојивих оковратника у Америци и зарадио надимак „Град оковратника“.

Управо је тај одвојиви, уштиркани бијели оковратник дао име цијелој друштвеној класи. Канцеларијски радници који су могли да приуште свјеж, блиставо бијел оковратник сваког јутра постали су познати као „бијели оковратници“ – разликујући се, дословно по боји тканине око врата, од радника који су носили тамније, робусније материјале способне да сакрију прљавштину физичког рада.

Израз „white-collar worker“, који и данас користимо за канцеларијска занимања, није метафора. То је фосил једне стварне, опипљиве разлике која се некада могла видјети на удаљености од десет корака.

Од аристократског симбола до знака бунта

Средином 20. вијека, бијела кошуља доживјела је обрт који њени творци никада не би замислили.

Када је Марлон Брандо 1951. године у филму „Трамвај звани жеља“ скинуо сако и остао само у бијелој мајици, ношеној као спољна, а не доња одјећа, бијела тканина која је вјековима сигнализирала припадност елити одједном је почела да значи нешто готово супротно – сирову, физичку мушкост радничке класе.

Бијела боја се, чини се, увијек враћала истој основној поруци: ово тијело, овај човјек, довољно је сигуран у себе да носи нешто што би свака мрља одмах одала. Само се публика којој је та порука била упућена потпуно промијенила.

Данас, када неко обуче беспрекорно бијелу кошуљу за састанак или вечеру, порука коју шаље заправо је готово идентична оној из 19. вијека, само демократизованија.

Бијела тканина и даље показује најмању мрљу, најмању кап кафе, најситнију грешку – и даље захтијева више пажње при прању и пеглању од било које друге боје у ормару.

Разлика је у томе што данас перионица, а не слуга, и машина за веш, а не домаћица са маказама, обављају ту невидљиву његу умјесто нас.

Оно што се није промијенило јесте основна логика која бијелу кошуљу чини вјечном: што изгледа безбрижније и чистије, више труда мора бити уложено да тако изгледа – а управо је та тиха, готово невидљива размјена између лакоће и труда оно што нас, и двјеста година послије Брамела, и даље увјерава да смо пред неким ко зна шта ради.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.