Људи који чувају кесе и флаше често имају овај страх

У многим домаћинствима широм Балкана постоји призор који се понавља готово свуда – фиока препуна пластичних кеса, балкон са уредно сложеним флашама и остава у којој се чува „све што може затребати“

На први поглед, то дјелује као обична навика или можда недостатак реда, али психолози тврде да се иза таквог понашања често крије много дубљи разлог – стечени страх од оскудице.

Страх који се не види, али оставља траг

Људи који гомилају кесе и флаше углавном то не раде без разлога.

Такво понашање често је повезано са искуством недостатка, било да је ријеч о личним искуствима, породичним причама или друштвеним кризама кроз које су пролазиле генерације.

Људи који су живјели у периодима економских криза, ратова или велике несигурности научили су једно једноставно правило – ништа се не баца јер никада не знаш када ће затребати.

Тај начин размишљања често се преноси и на млађе генерације, чак и када се услови живота промијене.

Кесе и флаше постају симбол сигурности

Психолози објашњавају да пластичне кесе и флаше саме по себи немају посебну вриједност, али имају симболичко значење.

Оне представљају осјећај сигурности и контроле над неизвјесношћу.

Кеса може послужити за куповину, паковање или одлагање ствари, док флаша може постати посуда за воду, сок или уље.

Управо зато многи људи имају осјећај да „увијек морају имати нешто при руци“.

Тај мали осјећај сигурности често је јачи од потребе за редом или додатним простором у кући.

Научени рефлекс, а не свјестан избор

Овакво понашање у многим породицама сматра се сасвим нормалним, па чак и пожељним.

Често се повезује са домаћинским односом према животу и штедљивошћу.

Међутим, психолози објашњавају да је ријеч о наученом обрасцу понашања.

Када је некада у прошлости нешто недостајало, мозак памти начин на који се проблем рјешавао – чувањем свега што би једног дана могло помоћи.

Због тога гомилање често није питање лијености или немара, већ аутоматизован рефлекс који је некада имао логику преживљавања.

Када навика прерасте у проблем
Умјерено чување ствари потпуно је нормално и практично.

Проблем настаје онда када простор почне да се пуни предметима који реално више немају никакву вриједност, али особа ипак не може да их баци.

У тим ситуацијама више није ријеч о практичности, него о унутрашњем осјећају нелагоде при помисли да би нешто могло затребати, а да тога више нема.

Психолози управо тај осјећај описују као стечени страх од недостатка.

На Балкану је штедљивост дуго била важна вриједност
На простору Балкана постоји и снажан културолошки фактор.

Старије генерације одрастале су уз увјерење да је штедљивост врлина, док се бацање „исправних ствари“ сматрало неодговорним понашањем.

Због тога гомилање кеса, флаша и разних ситница многи и данас не доживљавају као проблем, већ као дио начина живота који се преносио генерацијама, преноси Стил.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.