Шта се крије иза дјететовог "послије ћу"

Све чешће у савременом родитељству сусрећемо дјецу која одгађају обавезе, заборављају задаће, тешко се покрећу на учење или поспремање, а свакодневну комуникацију прате реченице попут "не могу сада" или "послије ћу".

Оваква понашања посебно долазе до изражаја у периоду пред крај школске године, када се обавезе гомилају, а очекивања постају већа и израженија.

Родитељи у тим ситуацијама често помисле да је ријеч о љености, међутим искуство из праксе показује да је стварност много сложенија.

Дијете које одгађа обавезе најчешће није дијете које не жели, него дијете које у том тренутку нема капацитет да одговори захтјевима.

Иза таквог понашања често стоји ментални умор, засићење школским обавезама, али и недостатак унутрашње мотивације. Присутан је и страх од неуспјеха који може блокирати дијете, па одгађање постаје начин да избјегне суочавање са задатком.

Код неке дјеце изражена је потреба за контролом па кроз "нећу сада" покушавају сачувати осјећај аутономије у окружењу у којем се од њих много очекује.

Период пред крај школске године додатно појачава ове изазове. Дјеца се суочавају са завршним тестовима, поправљањем оцјена и порукама да је сада "најважније запети".

Родитељи, вођени бригом, често појачавају контролу, подсјећају, опомињу и инсистирају. Такав приступ, иако добронамјеран, повећава унутрашњи притисак код дјетета. Притисак води ка отпору, отпор води ка одгађању, а одгађање додатно повећава осјећај неуспјеха. У том кругу често настају први облици анксиозности.

Анксиозност код дјеце не изгледа увијек као страх који је лако препознати. Она се може манифестовати кроз одуговлачење, заборавност, раздражљивост, повлачење или кроз физичке симптоме попут болова у стомаку, главобоље и хроничног умора.

Посебно забрињава чињеница да се данас с анксиозношћу сусрећу све млађа дјеца, већ у раном школском узрасту, па чак и прије тога.

Дјеца која би требало да спонтано истражују и уче кроз игру све чешће одрастају у атмосфери очекивања, процјењивања и сталног поређења.

Важно је признати и оно што родитељима није увијек лако да изговоре. И сама сам као мајка у одређеним тренуцима правила грешке, несвјесно стварајући притисак кроз очекивања везана за академски успјех. Намјера је била добра, жеља да дијете успије и да има сигурну будућност, али ефекат није увијек био онакав какав сам жељела. Дјеца не живе само наше ријечи, него и наша очекивања, тон гласа и атмосферу коју стварамо.

Додатни изазов савременог времена јесте и константна стимулација којој су дјеца изложена.

Брзи садржаји, екрани и потреба за инстант задовољством смањују капацитет за фокус, стрпљење и одлагање, па задаци који захтијевају труд постају још тежи.

У таквом контексту очекивати да дијете само од себе развије радне навике без подршке и структуре није реално. Због тога је важно да овакво понашање не игноришемо, али и да га не етикетирамо.

Када дијете назовемо лијеним, не подстичемо промјену, него појачавамо осјећај неадекватности.

Много је корисније фокусирати се на конкретне кораке и на стварање окружења у којем дијете може успјети.

Радне навике се развијају кроз мале, поновљиве кораке. Јасна структура дана, подјела задатака на мање цјелине и договорени временски оквири дају дјетету осјећај сигурности. Паузе нису знак лијености него потреба мозга да обради информације. Похвала усмјерена на труд, а не само на резултат, гради унутрашњу мотивацију и осјећај компетентности.

Родитељи често, из жеље да помогну, преузимају дио одговорности на себе кроз стална подсјећања и контролу. Такав приступ краткорочно олакшава свакодневицу, али дугорочно успорава развој самосталности. Дијете треба да има прилику да искуси и посљедице својих избора, јер управо кроз та искуства учи одговорност и гради унутрашњу стабилност.

Крај школске године не представља само завршетак једног образовног циклуса, него и важан развојни тренутак. То је прилика да дијете научи како да се носи са притиском, како да организује своје вријеме и како да препозна сопствене границе.

Дијете које говори "послије ћу" не говори нужно о лијености.

У тој реченици често се крије порука да му је превише и да му је потребна подршка како би научило да може другачије.

Управо у начину на који одговарамо на ту поруку лежи разлика између дјетета које развија анксиозност и дјетета које уз подршку учи како да се носи са животним обавезама. (Аутор је психолог и породични психотерапеут)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.