Погледајте феномен који се дешава једном у деценији! (ФОТО)

Долина смрти је највећи национални парк у континенталном дијелу Сједињених Амреричких Држава (САД), као и најтоплији, најсушнији и најнижи од свих националних паркова у овој земљи.

Простире се дуж границе Калифорније и Неваде, источно од Сијера Неваде, а у границе парка улазе сама Долина смрти, сјеверни дио Панаминт долине, јужни дио Јурека долине и већи дио Салинске долине.

Парк заузима прелазну зону између сувих пустиња Великог басена и Мохаве, штитећи сјеверозападни угао пустиње Мохаве и њено разнолико окружење сланих равница, пјешчаних дина, еродованих пред‌јела, долина, кањона и планина.

У претходним данима најсушније мјесто на свијету је процвјетало, а како се види на фотографијама које је на свом Инстаграм налогу подијелио AccuWeather, познати свјетски метеоролошки сервис, дивље цвијеће у различитим бојама прекрило је пустињски пејзаж.

Овај појава дешава се једном у деценији, а тај природни феномен, познат као суперцвјетање, претвара смеђи пустињски пејзаж у златни тепих.

Дивље цвијеће цвјета у јужној Калифорнији и Невади у различито доба године, а у неким годинама суперцвијетање је толико живописно да се може вид‌јети из свемира.

Ипак, ријетко се дешава да Национални парк Долина смрти, најтоплије мјесто на Земљи, буде преплављен бојама.

"Предио који људи понекад сматрају пустим или без живота сада је жива палета боја", рекао је чувар парка Метју Ламар.

"Због сталних падавина и повишених температура у последњих шест мјесеци, овогодишње цвјетање је најинтензивније у историји парка", истакао је Ламар.

Према подацима Националне службе паркова, Долина смрти је од октобра примила скоро годишњу количину падавина и доживјела највлажнији новембар икада забиљежен,  а са 43 центиметра кише, услови су омогућили да дуго успавана сјемена, закопана у земљишту, проклијају.

Пустињски златни цвијет

Познат као пустињски сунцокрет, пустињски златни цвијет прекрива дијелове долине, заједно са љубичастом фацелијом, жутим јагорчевинама и розе пустињским цвјетовима који расту широм подручја.

Еколози кажу да суперцвјетање оповргава погрешно схватање да у пустињама нема живота.

"Чак и у годинама без живописног цвјетања, у Долини смрти има много живота. Биљке и животиње развиле су заиста невјероватне стратегије да би опстале, посебно у систему попут Долине смрти, који је обиљежен екстремним условима", рекла је Лорали Лариос, еколог биљака на Универзитету Калифорније у Риверсајду.

Тифани Переира, еколог и сарадница у Институту за истраживање пустиња, рекла је да су се пустињске биљке прилагодиле да деценијама преживе без воде, чекајући савршене услове да њихово сјеме проклија, преноси РТС.

"Очекује се да ће поља цвијећа на нижим надморским висинама парка трајати до краја марта, у зависности од временских прилика. На већим надморским висинама цвјетање ће трајати од априла до јуна, према подацима Националне службе паркова. Сваки убран цвијет значи мање сјемена за будуће генерације, те молимо посјетиоце да се држе стаза, не газе биљке и не беру цвјетове", рекла је Тифани Переира.

Најбољи призори од 2016. године

Према доступним процјенама стручњака, ријеч је о најупечатљивијем догађају, односно још од 2016. године, односно америчка Национална служба паркова службено је 22. фебруара ову сезону сврстала у годину изнадпросјечног цвјетања.

У поређењу уобичајеним, оскудним зеленилом, сада су видљиви широки појасеви вегетације који мијењају изглед крајолика.

Цвјетање у Долини смрти притом није једнолико на свим мјестима: на неким се дионицама стварају готово непрекинуте "траке" боја, док су на другим дијеловима цвјетови распршени у мањим групама.

 
Чињенице које можда нисте знали о Долини смрти

Долина смрти једно је најспектакуларнијих природних и историјских феномена који су икада забиљежени на планети.

1. Умјетничка д‌јела

Неки од најстаријих записа икада се могу пронаћи обојени или обликовани на стијенама у Долини смрти.

Сматра се да су нека од тих д‌јела створили људи из Мескит флет културе, који су у овој долини живјели од 3.000 године п.н.е до првог вијека н.е.

Међутим, вјерује се да је већина д‌јела настало захваљујући Саратога култури, која је овд‌је боравила између 500 и 1.000 година н.е.

2. Температурни рекорд

Долина смрти позната је по суптропској пустињској клими, а посјетиоци могу да очекују топла и дуга љета и кратке зиме.

Међутим, 10. јула 1913. године је у Фернис Крику, подручју Долине Смрти, измјерена температура од 56 степени Целзијуса, што је највиша температура забиљежена икада у САД-у.

3. Биљни свијет

Упркос екстремним температурама и пустињском окружењу, Долина смрти има изненађујуће развијен живот биљака. Неке се настањене на дну долине и прилагођавају оскудним количинама падавина растом невјероватно дугог коријења.

Коријење се или спусти до 100 метара у дубину како би ухватило влагу из нижих нивоа тла или се рашири како би скупило било коју количину влажности.

Оне такође имају посебно лишће које споро испарава, што им омогућава да задржи влагу што је дуже могуће.

4. Градови духова и рудника

Долина смрти није била дестинација само "The лост 49ерс", групи пионира са источне обале САД-а, који су 1849. године за вријеме калифорнијске златне грознице прелазили долину на путу до златоносних поља.

Долина смрти се налазила на рути многих трагача за златом. Током средњег и касног 19. вијека, мали градови су се проширили цијелом регијом, када је све више путника почело да користи Долину као успутну станицу.

Ово је постало још учесталије када су хиљаде рудника злата, сребра, бакра и боракса почели да се појављују на западу.

Међутим, примитивна технологија и недостатак воде су отежали ископавање рудника. Када је златна грозница почела да блиједи, централни градови су кренули да се затварају. Многи су нарушени временским условима, а неки постоје и данас.

5. Најнижа тачка

Најнижа тачка у САД-у се налази управо у Долини смрти, која је смјештена 86 метара испод нивоа мора. Ту се налази низак ниво лоше воде (по чему је мјесто и добило име) која није за пиће, али привлачи флору и фауну.

6. Скотијев замак

Вилијам Е. Скоти је убиједио милионера из Чикага Алберта Мусеја Џонсона да инвестира у имовину у Долини Смрти.

Скоти је рекао Џонсону да постоји изобиље злата у локалном руднику, али кад се испоставило да то није истина, њих двојица су наставили да се друже и остварили необично пријатељство.

Године 1922. почели су изградњу куће на Џонсоновом посједу од 6.070.284 квадратних метара у регији Грапевине у Долини Смрти.

Користили су текућу воду за напајање куће, а имали су чак и пелтон точак који напаја генератор и који се брине о напајању куће електричном енергијом.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by AccuWeather (@accuweather)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.