Двије српске научнице на листи жена које мијењају свијет

Једна у лабораторији развија људско ткиво које би у будућности могло да замијени оно оштећено болешћу или повредом, док друга већ више од двије деценије развија роботе који помажу људима, разговарају са дјецом са аутизмом, старијим особама и онима који се опорављају од можданог удара.

Обе су рођене у Београду. И обје су се ове године нашле на Форбсовој листи „50 Овер 50: Инноватион“, која окупља жене старије од 50 година чији рад мијења науку, технологију, медицину и свијет иновација.

Професорка Гордана Вуњак-Новаковић има 77 година, Маја Матарић 61, а њихове биографије можда су најбољи одговор на идеју да највећи професионални успјеси морају да се догоде док смо млади.

Гордана Вуњак-Новаковић прави „сервис за људско тијело“

Гордана Вуњак-Новаковић данас је професорка биомедицинског инжењерства и медицинских наука на Универзитету Колумбија у Њујорку, а њен животни пут почео је на Технолошко-металуршком факултету у Београду.

По образовању је хемијски инжењер, а управо је потрага за начином да споји инжењерство и медицину одвела на МИТ, гдје је као Фулбрајтова стипендисткиња упознала професора Роберта Лангера и област која ће јој одредити остатак каријере – инжењерство ткива.

Данас њен тим ради на технологијама помоћу којих се стварају функционална људска ткива за регенеративну медицину и модели „органа на чипу“ за проучавање болести и развој терапија.

У лабораторији раде са ткивима срца, костију, плућа, јетре и крвних судова.

Сама професорка свој посао описује врло једноставном сликом – као неку врсту „сервиса за људско тијело“.

Идеја је да се помоћу ћелија пацијента, биоматеријала и посебних биореактора направи ткиво које што вјерније опонаша оно у људском организму, а затим користи за регенерацију или истраживање болести, преноси портал Она.

Један од циљева је да једног дана не чекамо одговарајућег донора

Један од великих проблема регенеративне медицине јесте вријеме.

Ткиво направљено од ћелија конкретног пацијента може имати велике предности, али његово стварање траје, а тешко обољели људи понекад немају толико времена.

Зато је један од дугорочних циљева њеног тима развој универзалних донорских ћелија које би могле да се чувају и буду доступне онда када су пацијенту потребне.

Други правац су сићушна људска ткива величине неколико милиметара, међусобно повезана тако да опонашају функционисање органа у нашем тијелу.

Такви „органи на чипу“ омогућавају научницима да проучавају, између осталог, инфаркт, метастазирање рака и реакције људског ткива на потенцијалне терапије.

Кроз њену лабораторију прошло је више од 250 младих научника

Иако иза себе има импресиван број научних радова, патената и признања, Вуњак-Новаковић као један од својих највећих успјеха издваја људе које је образовала.

Кроз њену лабораторију прошло је више од 250 младих истраживача, од којих су многи данас професори, љекари, чланови академија, уредници научних часописа и руководиоци компанија.

Из истраживања њеног тима настало је и пет биотехнолошких стартапа.

Међу њима је ЕпиБоне, компанија која развија технологије за регенерацију костију и хрскавице.

Ове године добила је и престижну међународну награду L'Oréal-UNESCO For Women in Science, која се годишње додјељује пет истакнутих научница из различитих дијелова свијета.

Форбс ју је потом уврстио међу својих 50 иноваторки старијих од 50 година.

Друга Београђанка је прије 20 година видјела нешто што данас сви видимо

Име Маје Матарић можда је нешто мање познато широј јавности у Србији, али област којом се бави данас је у центру технолошке револуције.

Матарић је рођена у Београду, а од 16. године живи у Сједињеним Америчким Државама. Завршила је Универзитет у Канзасу, а докторирала на МИТ-у.

Данас је професорка рачунарских наука, неуронауке и педијатрије на Универзитету Јужне Калифорније.

Али оно што је посебно издваја јесте област чији је била један од пионира – социјално-асистивна роботика.

Док су роботи углавном посматрани као машине које треба да обављају физичке и индустријске послове, Матарић је поставила другачије питање.

Шта ако би робот могао да помогне човјеку да нешто уради сам?

Њени роботи раде са дјецом са аутизмом и људима послије можданог удара
Матарић и њени тимови развијали су роботе који могу да комуницирају са дјецом са аутизмом, старијим особама, људима који се опорављају од можданог удара и ученицима који имају проблеме са анксиозношћу.

Њихов задатак није да замијене љекара, терапеута, наставника или члана породице.

Идеја је да технологија буде помоћник који човјека мотивише, подсјећа, комуницира са њим и помаже му да остане активан.

Занимљиво је да је на промјену правца њене каријере утицала и њена кћерка.

Матарић се постепено помјерила од истраживања роботике првенствено кроз научне радове ка питању како технологија може непосредно да побољша нечији свакодневни живот.

Године 2016. била је међу оснивачима компаније Ембодиед, која је развила Моxие, робота са вјештачком интелигенцијом намијењеног интеракцији са људима.

Двије жене, двије потпуно различите науке и иста порука
Једна је хемијски инжењер који је пронашао своје мјесто између медицине и биологије.

Друга је стручњакиња за рачунарство која је одлучила да роботи треба да разумију људе, а не само команде.

Вуњак-Новаковић је из Београда отишла на МИТ као већ формирана научница. Матарић је Србију напустила као тинејџерка.

Њихове каријере кренуле су потпуно различитим путевима, али су се 2026. године среле на истом мјесту – Форбсовој листи жена које и послије 50. помјерају границе иновација.

А можда је најзанимљивији управо број који стоји уз њихова имена.

61 и 77.

У времену у којем се о успјеху често говори као о трци коју треба завршити што раније, двије научнице рођене у Београду подсјећају на нешто сасвим друго – велика каријера нема рок трајања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.