Вудсток: Митски догађај који је подијелио вријеме на оно прије и послије

Данашњи дан је истинска прилика за једно велико сјећање на један од најзначајнијих, а зашто не и најзначајнији, музички догађај прошлога вијека, један митски хепенинг који је подијелио вријеме на оно прије и оно послије. Од 15. до 18. аугуста 1969. године одржан је Вудсток, величанствени фестивал музике и умјетности, како су га амбициозни организатори званично именовали, пише Будо Вукобрат за Радio Слободно Европу.

Било је то на посве непознатом ранчу у брежуљкастим подручјима америчке савезне државе Њујорк, а дотад непознати топоним постао је истински симбол читавог једног времена, једне генерације и једног свјетоназора.

Био је то најмасовнији музички марш у историји, колона у којој је учествовало више од милион људи, а тек половина од њих се обрела на попришту, унаточ невјерним Томама који су слутили крах читавог пројекта. Остатак се уморио на закрченим прилазима и на промашеним путним правцима. Био је то највећи хепенинг планетарне младежи, оптерећене траумама актуелног рата у Вијетнаму и раснима сукобима у земљи обећане правде, једнакости и свеколиког просперитета. Уједно, радило се о истинском врхунцу хипи епохе-епохе слободоумне концепције живота и опчињене утопијом о вјечитој младости, љубави и миру.

На жалост, био је то и почетак краја ере љубави и царства цвијећа. Спочетка се, наиме, вјеровало како ће Вудсток донијети коначну побједу хипијевског начина мишљења и да ће та чињеница из темеља промијенити свијет. Али, већина учесника и симпатизера се временом уморила и уклопила у колотечину, унатоц тому што су, у највећем броју случајева, остали истрајни борци против рата, поклоници једнакости, скромности и живота у колективу.

Ипак, сан је барем дјелимично остварен, будући је с Вудстоком завршила прича о социјалном диносауру који је нудио једну једину и непромијенљиву слику свијета. Зато је Вудсток постао симболичка вододјелница, мјера ствари, лексичка одредница чак, упоредива са Рубиконом, Ватерлоом, Герником, Хирошимом, Берлинским зидом. Толико о цивилизацијским вриједностима. Музички, био је то један од највећих, најсавршенијих и најзахтијевнијих пројеката који је напросто катапултирао дотад непозната имена.

С Вудстока, директно у легенду су отишли бројни великани модерне планетарне музике, а готово да нема човјека који се, на овај или онај начин, реферира на рок музику, а да не зна за већину од 30-ак извођача који су свирали и пјевали, док су се дјеца цвијећа купала у љубави, унаточ блатњавој утрини тренутацне свјетске престолнице младости.

Неки од њих, може бити и они највећи, више нису међу живима. Џенис Џоплин и Џими Хендрикс, отишли су први. Нема више ни Creedence Clearwather Revival, ономадних Bood, Sveat & Tears, нестали су Country Joe McDonlad, те Sly & the Family Stone, на примјер.

Велика Џоан Баез, једнако као и величанствени Карлос Сантана одолијевају времену, свједоче о потреби људској да дотакне вјечност, још се држе Џони Винтер, The Who, Џо Кокер - да колективно куцнемо у дрво.

Многе генерације поштовалаца рок музике и једног начина мишљења, од те заносне ‘69-те подсјећају се на величанствене дане које су донијеле славу и испуниле смислом чак и блатњаву, и дотад безимену, америчку провинцију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.