Ренесанса: Плоче су поново у моди

Плоче су поново у моди! Иако су их многи сахранили појавом дигиталног звука и носача звука на компакт диску, испоставило се да су винилне плоче преживеле, а CD умире пред најездом напреднијих и јефтинијих mp3.

Дигитални звук је нашао нови дом, али људи су се зажељели аналогног звука! Овај есеј се бави феноменом активног слушања музике на long play и сингл плочама данас.

Помињање грамофонских плоча код старијих људи изазива сентимент и носталгију за старим временима, а код младих игноранцију и подсмијех на технолошку заосталост. Између ових полова се налази огроман простор савременог третмана винила који је афирмативан и окупира све већи број људи.

Данашњи љубитељи музике комбинују разне формате слушања, MP, CD, longплејке, чак и касете. Винил захтjева вријеме за слушање музике и дружење са омотом у рукама, праћење текста или разгледање дизајна. Све је својеврсни ритуал. Свака плоча је један музички пројекат који нам обезбјеђује звучни и визуелни доживљај. Музички албум је упакован у омот, чији дизајн визуелно прати карактер музике, а многа графичка рјешења омота плоча су антологијска. Развој омотница од 50-их до 80-их година даје нам увид како су се развијали уметност и дизајн у другој половини 20. вијека, а омоте су потписали Andy Warhol, Mapplethorpe, Југослав Влаховић.

Квалитетни грамофон, појачало и звучне кутије пружају савршен аналогни звук који може да буде љепши и топлији за слушање од дигиталног звука, басови су дубљи, а бубњеви пунији. И долазимо до суштине овог есеја – како доћи до најбољег звука. Музику је најбоље слушати са носача који су дистрибуирани у вријеме када је та музика настала. То значи да рок, блуз и џез до рецимо 1988. је најбоље слушати са плоча, јер су канали подешавани за аналогну технологију. Све послије те године је квалитетније слушати на дигиталним носачима јер је то технологија која је пратила технологију снимања у студију.

У складу с тим, питамо се како слушати класичну умјетничку музику? Најбољи звук добићемо ако је слушамо уживо, боље од најсавршенијег дигиталног носача, јер је та музика прављена за класичне инструменте. Рок музика се изводи на аналогним инструментима који су прикључени на струју и најбољи звук праве квалитетни аналогни уређаји. У музици данашњице све пршти од дигиталног, само се помјерају дугмићи.

Слушање long play винилне плоче нам дочарава звук албума као цјелине од прве до посљедње пјесме. Плочу морамо да поставимо на носач звука – грамофон и да је покренемо што је процес који траје неко вријеме, а од слушаоца се тражи да се више концентрише на садржај и поруке музике и текстова. Албум је форма која заокружује став, домет, музички израз и креативну целину извођача.

Пјесма за пјесмом нам преноси причу. Када слушамо албум за албумом Beatlesa, пратимо њихову еволуцију. Наравно, аутори су морали да се прилагоде технолошком ограничењу да на једну страну може да стане око 23 минута музике, односно највећи број поп-рок абума траје 45 минута, има око 10 пјесама.

Ту нема skyffla, цимања музике, прескакања на слиједећу пјесму. У даунлоуд култури, технологија је убила музику. Истина, она обезбјеђује доступност све музике на свијету, али та предозираност музичког материјала је изазвала да људи више немају омиљене извођаче, а рок трајања омиљених пјесама је кратак.

Такав приступ слушања музике представља халапљиву потрагу за што већим бројем mp3 пjесама и креирање наврат-нанос компилација. Људи су изгубили стрпљење за дубље аналитичко слушање музике и уопште поимање живота и свијета. Зато свој ривајвл данас доживљавају винил, винтаж, ретро стилови, традиционалне кафане, урбане баште и много тога још.

Данашње грамофонске плоче се израђују од 180-грамског винила, стабилније су него што су биле некад и одолијевају пуцкетању, мада су скупе јер су то званична издања. Ди-џејеви свакако више воле винил од CD-а.

Старе secont-hand плоче из предигиталне ере могуће је набавити у продавницама плоча и на берзама које се организују у свим већим градовима свијета. Берзе и сајмови су сјајни догађаји јер омогућавају да се људи окупе, сусретну, размјене утиске и музичке препоруке. Знамо како је било некада – Дођи код мене да слушамо плоче – био је софистициран позив на секс.

Главни фрајери су били они који су довлачили оригинале из Лондона. Остали су се задовољавали лиценцним издањима Југотона, Сузи, или ПГП РТБ-а. Зато и данас постоје фрикови у Београду, Загребу и другим градовима који у својим колекцијама имају по 10.000 наслова. Култура винила живи и манифестује се на различите начине. Друштво за истраживање популарне културе из Загреба је 2008. организовало серију изложби омота грамофонских плоча у галеријама у Загребу, Осијеку, Дубровнику, Ријеци, Љубљани, Сплиту и Пули.

Музички есејиста и новинар Иван Ивачковић је недавно објавио књигу Приче из Тајног града, које анализира вријеме када су плоче биле од животне важности, до времена када су плоче и наши животи продавани у бесцијење. Коначно, у цијелом свијету је установљен Дан продавница плоча, сваке треће суботу у априлу, када се окупљају љубитељи плоча и музичари, који тада специјално објављују своја ексклузивна и веома ријетка издања на винилу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.