Сцена
У време када турбофолк није постојао ни у траговима, добри пјевачи и квалитетна музика су се вредновали гласом и бројем продатих плоча. Њихове пјесме су данас евергрин, а њихову славу није помутила ниједна новокомпонована творевина.
1. Тома Здравковић
Тома Здравковић рођен је 20. новембра 1938. у Алексинцу као једно од петоро дјеце у сиромашној породици, али се убрзо с родитељима преселио у Печењевце, родно мјесто свога оца, у близини Лесковца. Открила га је још једна легенда народне музике, Силана Арменулић која га је буквално покупила промзлог са клупе у парку, након што није прошао на једној аудицији у Лесковцу.
Био је највећи боем тадашње естраде, не одустајући од алкохола. Женио се чак четири пута. Боловао је од рака простате, а преминуо је у Београду 30. септембра 1991. године.
Ипак, Силвани Арменулић није остао дужан. Мамуран јој је 1969. године на папиру конобарског блока написао њен највећи хит "Шта ће ми живот". Тома је био један од првих кантаутора, јер је за скоро сваку своју пјесму написао и текст и музику.
2. Предраг Живковић Тозовац
Легенда фолк музике, „највећи шармер на естради“, деценијама „најпожељнији нежења“, Предраг Живковић Тозовац рођен је у Краљеву 22. јануара 1936. године од оца Светозара Тозе Живковића, по којем је и добио надимак, и мајке Будимке. Отац му је био првак Србије у пјевању за 1932/33. годину и чувени хармоникаш. Држао је кафану у Матарушкој Бањи, а 1941. године стрељали су га Немци. Тозовац је одмах послије рата, кад је имао само 10 година, на хармоници која му је остала од оца почео да свира и тако зарађује за хљеб.
Прву плочу, сингл, снимио је 1965. године, а први хит „Испод липе, крај потока“ двије године касније. Те 1967. снимио је и четири мале плоче са Силваном Арменулић.
Кад је снимио пјесму „Јеремија“, комунистичке власти су је оцјениле као националистичку. Послије фељтона у којем је оцрњен као националиста, четник и „бахат према женама“, морао је да побјегне из земље.
Тозовац још увијек пјева и шармира жене.
3. Силвана Арменулић
Силвана је била једана од највећих пјевачица бивше Југославије, да би постала трагична фигура у рукама судбине.
Зилха Бајрактаревић (касније ће узети умјетничко име Силвана, по глумици Силвани Мангано из култног филма „Горки пиринач“, и узети мужевљево презиме) рођена је 18. маја 1939. године у Добоју. Била је треће од десеторо дјеце посластичара Мехмеда Бајрактаревића. Са 16 година отишла је код тетке у Сарајево и почела да пјева по кафанама.
Својом појавом, начином одјевања и пјесмама изазвала је револуцију у народној музици. У моди су биле фризуре „а ла Силвана“, а стотине новорођених дјевојчица широм Југославије назване су по њој.
У августу 1976. године искористила је гостовање у Бугарској да посјети чувену пророчицу Вангу. Сусрет је био мучан - слијепа Ванга је дуго ћутала, а онда је рекла: „Не желим да говорим с тобом. Не сада. Иди и дођи кроз три мјесеца...“ Кад је Силвана већ била на вратима, пророчица је у трансу додала: „Чекај, у ствари нећеш моћи да дођеш... иди, иди, ако можеш, дођи!“
Силвана Арменулић погинула је 10. октобра 1976. године у саобраћајној незгоди на ауто-путу Београд-Ниш, код мјеста Колари. Заједно с њом погинули си и њена сестра Мирјана (Мирсада) Бајрактаревић и Раде Јашаревић, шеф Народног оркестра РТ Београд, који је и возио кола. Лепа Лукић закаснила је и није с њима пошла на пут.
Силвана Арменулић сахрањена је на Новом гробљу.
4. Бора Спужић Квака
Рођен је као Велибор 10. новембра 1934. године у Ораховцу на Косову као пето од шесторо дјеце у породици. На почетку рата, 1941. године породица бјежи у Ћићевац код Крушевца.
Организатори су га на заједничким концертима увијек стављали да наступа посљедњи, јер се ниједан пјевач није усуђивао да пјева послије њега. Његова каријера биљежи вртоглаве успоне, али и подједнако драстичне падове.
Зарађивао је новац и трошио га. Волио је кафану и жене, женио се четири пута. Објавио је 23 сингла, 16 ЛП плоча и три ЦД. О свом животу једном је рекао: „Ја сам човек са два факултета. Оба сам стекао у кафани. Дипломирао сам психологију и музичку академију. Прву диплому чувам у срцу и очима, а другу у гласу. Тако не може нико да ми их украде“.
Умро је 9. марта 2002. године у болници у Пожаревцу, и у том граду је и сахрањен.
5. Сафет Исовић
Сафет Исовић је, према мишљењу већине музичких критичара и познавалаца изворног народног мелоса, био један од најбољих извођача севдалинки свих времена.
Рођен је 8. јануара 1936. године у Билећи, али је рат с породицом провео у избјеглиштву у Бањалуци. У Сарајево се доселио 1955. због студија на Правном факултету и у том граду остао је до краја живота.
На наговор другова пријавио се на аудицију Радио Сарајева и пошто је прошао строгу селекцију добио је право да сними двије пјесме: „Кад ја пођем из Сарајева града“ и „Касно прођох крај Морића хана“. Први пут су на Радио Сарајеву емитоване на Дан ослобођења Сарајева 6. априла 1957. године.
У вријеме социјализма снимио је и пјесму о Гаврилу Принципу: „Гаврило, Гаврило / Млади јуначе из Босне / Твојих се дјела Гаврило / Земљаци твоји поносе“.
Умро је 2. септембра 2007. године и сахрањен је у харему Али-пашине џамије у Сарајеву.
6. Лепа Лукић
Лепава Мушовић рођена је 16. јануара 1940. године у селу Милочају. Остала је без оца кад је имала двије године. Њу и старијег брата подизала је самохрана мајка, која је доживјела дубоку старост и за коју је Лепа била веома везана.
Своју прву плочу, пјесму „Девојче, бели голубе“, снимила је 1964. године. Дискографска кућа ПГП РТБ одмах је с њом потписала петогодишњи уговор и дала јој стан у центру Београда, уз договор да га отплаћује од хонорара.Ређао се успјех за успјехом. Названа је „краљицом народне пјесме“.
Из маркетиншких разлога лансирана је прича о њеном ривалству са Силваном Арменулић. Жута штампа редовно је објављивала вијести о њиховим свађама, али су оне заправо биле добре пријатељице.
Од Силванине смрти, Лепа није села за волан аутомобила. Није пила ни пушила, једини порок који је имала било је картање.
У вријеме док је пекла занат, упознала је првог мужа, директора једне кафане у Трстенику, чије презиме и данас користи у јавности, пошто се као Лепа Лукић прославила. У међувремену, промјенила је неколико мужева и неколико презимена.
7. Хашим Кучук Хоки
Хашим Кучук Хоки рођен је 1946. године у Фојници, у веома сиромашној породици. У дјетињству је био чобанин, а са петнаест година први пут се оженио пастирицом у коју се заљубио.
Године 1967. отишао је у војску, гдје је научио да чита и пише. У родном граду је због чистог и снажног гласа пуних четрнаест година био мујезин - с минарета је позивао вјернике на молитву.
Пажњу је привлачио и изгледом некарактеристичним за тадашње пјеваче народне музике - са „битлсовским“ имиџом, дугачком косом и тамним наочарима изгледао је „рокерскије“ од многих тадашњих социјалистичких рокера.
Године 1972. нашао се у центру несвакидашњег скандала - го до појаса сликао се за постер тада тиражног листа Сања, што је саблазнило конзервативну јавност. Треба имати на уму да су у то вријеме пјевачи на фестивалима, и забавним и народним, наступали у одјелима, неријетко с лептир-машном. Хоки је међу народњацима први постао секс-симбол.
Погинуо је 26. новембра 2002. године у саобраћајној несрећи на ауто-путу Београд-Суботица, код Ковиља. Сахрањен је на локалном гробљу у банатском селу Сакуле, гдје је у изнајмљеном стану живио са својом десетом супругом и њихово двоје од једанаесторо дјеце, колико их је укупно имао.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
