“Миладин Шобић често дође на свирку, слуша своје пјесме обично негдје из прикрајка” VIDEO

Нарочито је био популаран у Црној Гори, гдје је и рођен, и у Босни и Херцеговини, гдје је студирао. Под утицајем студентског живота и великих пријатељстава стварао је своје највеће хитове, а 1975. године објављује прву пјесму “То сам ја”, која је у то вријеме добила статус студентске химне.

У вријеме највећег успјеха Шобић се повукао са музичке сцене. За Шобића кажу да је феномен јер га већина људи која се није ни родила када је он званично престао да се бави музиком гледа као идола и ужива у његовим пјесмама.

У јавности су кружиле приче да је нестао без трага, да се замонашио, а неки су говорили да је мртав, поједини да се настанио у Херцег Новом, а најчешће се говорио да је прерана смрт његове сестре, утицала да се након тога повуче са музичке сцене.

Доласком друштених мрежа и Јутјуба његове пјесме као да су”оживјеле”, па неретко видимо и неке цитате из његових пјесама.

За Б92 Вања Радовановић, Шобићев сестрић , на питање о разлозима повлачења са сцене говори да све урбане легенде и легенда која прати Шобића је имала разноразне варијанте и да је имао прилике да чује свакакве.

“Нисам сигуран колико би истина у овом случају била битна људима и да ли би је препознали међу толико верзија исте, а и није на мени да рушим митове, поготово оне који су величанствени као овај. Као и сви и ја имам своје претпоставке око тога зашто се повукао, због чега се никада није вратио на сцену и слично, али он је једини који може да одговори на то питање. Могу вам рећи да никада није престао да ствара и да је то што је написао послије повлачења из јавности, ремек дјело за које је остала ускраћена наша културна баштина.”

Вања је захвалан што је имао прилику да одраста уз те пјесме и да га оне “васпитавају”, и чини се ефикасније него било које друге истиче Вања, али поштује његово право да их никада не сними.

Вања је фронтмен Шобић трибуте бенда који је почео са идејом да се Шобић врати на бину, први концерти су управо због тога били заказани , али се то још увијек није догодило, мада сестрић вјерује да ће доћи тренутак да запјева заједно са својим ујаком на сцени неке од најљепших пјесама југословенске музике.

“Зна он често да дође на свирку и да чује, обично негдје из прикрајка, осјети атмосферу и енергију. Обзиром да му се свакодневно јављају људи са свих страна свијета и шаљу поруке, а неки успевају и да га упознају, вјерујем да је свјестан колико га људи воле и поштују и колико је младих међу њима. Није тип који превише прича о таквим стварима, но сигурно му је драго да његова порука и даље тако снажно одјекује међу људима и испливава на површину кроз гомилу глупости којима смо препуштени.”

Прије пет година Миладин Шобић доживио је мождани удар, а опоравак је био дуг. Шобићу је 2016. године у Подгорици уручена Тринаестојулска награда за животно дјело.

Уручењу награде је претходила петиција, коју је за кратко вријеме потписало више од 5.000 људи.

“Могу рећи да је веома добро у шта имају прилике да се увјере сви који га сретну. И даље неуморно свира и ја се најискреније надам да ћу имати бар једну прилику да будем у публици и дијелим радост гледајући мајстора на делу. Овога пута јавно”, за Б92 говори Вања Радовановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.