Иван Ивачковић: Тито је био Бреговић

„Неко у власти је схватио да рок музичари по правилу болују од мале шизофреније: да жуде за признањима естаблишмента којем су, макар самом својом појавом, представљали опозицију. Не само у Југославији него било где.“

 „Југославија је била далеко боља земља од свих које су је наследиле. Њена политичка елита много је више држала до културе јер је и сама била културнија. Сам Тито је најбољи пример. Био је, као што знамо, велики филмофил, а такође знамо да је умео и да седне за клавир. Неко ће рећи да је то било само за сликање. Нисам баш сигуран, али нека је било и тако. Ови после њега толико су мрзели клавир да се нису ни сликали за њим. Може ли ико да замисли Туђмана за клавиром? Тито се бар сликао за клавиром, те слике су биле објављивање и то је била важна порука. Јер ако Тито мисли да је клавир нешто добро, и ако то поручи таквом сликом, онда то утиче на јавни укус и у најмању руку код пука разблажује презрење према клавиру и одбојност према отменијим формама музике“, каже за Данас Иван Ивачковић, београдски новинар и публициста. Он је у издању Лагуне управо издао једну од ријетких књига која се бави друштвеним амбијентом у коме је настао југословенски рокенрол и популарна музика.

Књига се зове „Како смо пропевали“. Збиља, како смо пропјевали?

- Лако, јер ово је део света у којем је песма важнија од хлеба или сапуна. Што је и сјајно и грозно. Међутим, имао сам другу ствар у глави када сам одлучио да тако назовем књигу, а то је чињеница да се певало и на бини и у полицији. Мислим да тај наслов добро сажима причу смештену међу корице ове књиге, јер то је прича не само о музици него и о земљи у којој је та музика настајала. Ова књига је, заправо, историја једне државе и њеног звука.

Који је био мотив да напишеш такву књигу?

- Мотив је био двоструки и тиче се неколико генерација. Прво, желео сам да оним генерацијама које су рођене, проходале и одрасле у СФРЈ, а у те генерације спада и моја, понудим подсетник на наше сопствене животе. Ово је, дакле, веома носталгична књига. Друго, хтео сам да генерацијама које за Југославију знају само из прича понудим још једно виђење те земље, веома специфично. Јер, овде је прича о тој чудној и несрећној земљи, која је била веома поштована у свету, али која саму себе није умела да поштује, испричана углавном кроз историју њене музике. Кажем углавном, јер ту су и текстови о важним политичким догађајима, ломовима и потресима. Уз то, покушао сам да прикажем и друштвени амбијент у којем је та музика настајала и умирала, а да то не буде наметљиво. Све у свему, ово је књига кроз коју не дефилују само Ђорђе Марјановић, Бијело дугме, Силуете, Азра, Мишо Ковач, Тереза Кесовија, Рибља чорба, Бајага, Ђорђе Балашевићи многа друга велика имена из света музике, него се помињу и Мате Парлов, Драган Џајић, Драган Кићановић, и тако даље. И још много више, говори се о политичарима који су одређивали судбину те земље. Књига почиње и завршава се текстовима о Титу. На крају крајева - а и на почетку - он је био највећа југословенска звезда. Човек који је у Југославију увео гламур и шоу-бизнис. Није само Горан Бреговићбио Тито југословенске рок музике, него је и Тито био Горан Бреговићјугословенске политике.

Твоја теза је да музика и политика у СФРЈ никада нису биле раздвојене. Како је то изгледало тада, а како послије пада комунизма?

- Да, музика и политика у Југославији заиста никада нису биле раздвојене. Музика је некад била огледало те политике и њена служавка, а некада је била најжешћа опозиција. Ово друго је било ређе, а ово прво није тако страшно као што звучи. Јер, под један, политика СФРЈ - уз све идолопоклонство и бизарне ритуале који су уз то идолопоклонство ишли, уз једнопартијски систем и дириговану штампу, уз терор не само крупне него, можда још више, ситне бирократије - није била тако лоша. Југославија је, је ли, ипак била једна нормална земља. Под два, музика је често служила тој политици из љубави, а не из интереса. Генерално гледано, југословенска музика није била спонзоруша зависна од југословенске политике, него јој се умиљавала из љубави. Неко ће можда рећи да је то још горе, али ја то не мислим. У том умиљавању много више је било једне романтичне варијанте патриотизма која је нестала распадом Југославије него што је било голе имбецилије. У сваком случају, ако погледамо резултат свега тога, он је несумњиво чудан. На пример, чудно је да су у Титово време, као оваква или онаква опозиција, били кажњавани и режисери и писци и сами чланови партије, али не и рок музичари. Један једини рок музичар, Ипе Ивандић, бубњар Бијелог дугмета, био је у затвору, а и то не због директног супротстављања систему - мада позадина те афере јесте била политичка - него због дроге. Ето, тако стоје ствари, мада би, рецимо, баш рок музика требало да буде жариште вечите побуне.

Хроничари кажу да је државна политика у пољу популарне музике од почетка педесетих била окренута ка популаризацији џеза који је Југославију требало да повеже са западним свијетом, од којег је тада постала финансијски зависна, а од друге половине педесетих ка формирању југословенске естраде и стварању југословенске забавне музике. Од средине шездесетих партијски стратези прихватили су да је рокенрол музика младих Југословена. Зашто тек тада?

-Па није ни могло много раније, рокенрол је у Југославији постао популаран почетком шездесетих. Силуете, најпопуларнија београдска, а по некима и југословенска рок група те деценије, основане су 1961. године. Естаблишмент је био збуњен експлозијом рок музике у Југославији шездесетих и у први мах није знао шта са тим да ради. Рокенрол је израстао и постао озбиљна друштвена сила јако брзо, тако да је власт била затечена. Он је у једној уређеној и контролисаној башти израстао као дивље цвеће и баштовани нису знали шта са њим да раде. Јер одједном се испоставило да пуно људи воли баш такво цвеће, трновито али пуно живота, а не пластично које је, кроз забавну музику, неговала држава. Онда је стигао тренутак у којем је нека одлука о рокенролу, макар и прећутна, морала бити донета. И била је паметна - да се ти бендови пусте на миру. Па је онда донета једна још паметнија - да их држава потапше по рамену и чак ту и тамо награди. Неко у власти је схватио да рок музичари по правилу болују од мале шизофреније: да жуде за признањима естаблишмента којем су, макар самом својом појавом, представљали опозицију. Не само у Југославији него било где. У Енглеској је краљица разделила ордење Битлсима, а у Југославији су рок групе примале награду Седам секретара СКОЈ-а и друга признања. Заузврат, те групе нису критиковале систем или су, чак, када би процениле да ситуација постаје превише врућа, ишле, попут Бијелог дугмета, на радне акције. Тако је југословенски рокенрол пацификован елегантно и без буке.

Чуо сам причу да је Бијело дугме било државни пројекат. Кажу да су они били ти који су ширили југословенски национализам сарајевског типа.

- Бијело дугме, да се одмах разумемо, није било државни пројекат. Са становишта државног интереса они су били најчуднија група у историји југословенске музике. С једне стране, били су бенд какав је власт могла само да пожели - створили су аутентичан, југословенски звук који је, најпре у хрватској штампи, без ругања, чак са извесним симпатијама, назван „пастирски рок“. Бреговић га је иначе крстио као „југословенски поп“. Кроз све то провлачио се снажан дух југословенства и то се естаблишменту свакако допадало. С друге стране, Бијело дугме је, као класична капиталистичка појава, представљало шамар од којег је озбиљно забридео иначе прилично дебео образ социјалистичког друштва. Осим тога, моћ и популарност Бијелог дугмета забрињавала је власт. Што каже Душан Весић, новинар и највећи стручњак за Бијело дугме, само Тито и Бебек имали су такву моћ. Тито дигне руку, сви устану. Бебек дигне руку, сви устану. Неки устану јер желе, неки устану јер не виде од ових што су устали, али сви устану. Тито спусти руку, сви седну. Бебек спусти руку, сви седну. Бијело дугме је било под константном присмотром полиције и, упркос одласку на радну акцију Козара '76 и Бреговићевом чланству у Савезу комуниста, то је једина група из које је неко, а то је, већ сам рекао, био бубњар Ипе Ивандић, судар са естаблишментом платио најпре слободом, потом здрављем, а онда, недовољно јак да се опорави, и главом.

Који су најбитнији моменти и најважнији људи „пропјевавања“ у бившој Југославији?

- У педесетима свакако владавина Ђорђа Марјановића и забавне музике. У шездесетима се догодило нешто занимљиво: дошло је до паралелне експлозије рокенрола и новокомпоноване народне музике, предвођене Лепом Лукић. Лепа Лукић отворила је врата још лепшој Брени, а ова је одшкринула врата хорор-собе у којој је чекао турбо-фолк. У седамдесетима су без премца били Бијело дугме и Здравко Чолић. Осамдесете су, као и шездесете, биле обележене детонацијама рокенрола, кроз панк и нови талас, и новокомпоноване народне музике, на челу са Бреном и Мирославом Илићем. Брена је била Евита Перон новокомпонованог фолка, а Илић је био, и још увек је, Синатра те сцене.

Наслушао сам се прича да прије деведесетих „нико није слушао народњаке“, али мислим да то није тачно. Ни тада се нису могли упоредити тиражи Лепе Брене и Мирослава Илића са рокерима. Ипак, рокенрол се осамдесетих утврдио као никад квалитетнији југословенски бренд и остао је званична култура до распада СФРЈ. Да ли се слажеш?

- Да, и једно и друго је тачно. Неки Бренини албуми били су продати у више од милион примерака, што нису могли да достигну чак ни Бијело дугме или Рибља чорба. Међутим, Брена није била третирана као званична југословенска музика, него као „шунд“, као забава нижег реда, што је и одговарало истини. Осим тога, онај естаблишмент који је у СФРЈ наследило Тита најпре ће бити изнервиран популарношћу Лепе Брене, а тек онда ће се у Брениној музици препознати. Централни комитет Савеза комуниста Србије расправљао је 1983. године на седници о популарности Лепе Брене, жалећи се како „средства информисања више пажње посвећују Брени него принципијелним дискусијама функционера“. За оно време то је био незамислив моменат. Као када би данас Пентагон расправљао о евровизијским дометима Жељка Јоксимовића. С друге стране, рокенрол је осамдесетих такође био предмет партијске пажње и, најчешће у случају Боре Ђорђевића, љутње, али јесте био третиран као део званичне културе.

Народна мелодија ушла је у југословенски рокенрол. Чини се да је један од првих примјера стапања рокенрола и новокомпоноване народне музике, ако не и први, пјесма Ханке Палдум коју је компоновао Милић Вукашиновић „Вољела сам, вољела“ (1979). Током осамдесетих у новокомпоновану народну музику усијелили су се гитарски рифови, а стадионски наступи неких звијезда попут Лепе Брене визуелно су подсјећали на велике рокенрол спектакле. Колико су у СФРЈ били испреплетени народњаци и рокери?

- Ту је кључни тренутак увођење на велика врата мешавине рока и фолка. Дакле, опет смо код Бијелог дугмета. Бреговић је то први урадио на спектакуларан начин. Због тога га неки сматрају оцем југословенског рока, јер тиме је Дугме претворило рокенрол у истински масовну ствар, обезбедило му моћ и утицај. Неки други због тог мешања рока и фолка оптужују Бреговића за чедоморство - истом ствари, веридбом електричне гитаре и хармонике, он је створио југословенски рок и истовремено га убио јер рок музика, кажу ти који тако мисле, не трпи хармонику. Говорим о хармоници као симболу, не нужно као инструменту. Шта се онда десило? После десетогодишњег петинга, хармоника се осмелила и, у лезбејској вези са електричном гитаром, пожелела прави секс. Зграбила је електричну гитару и тако је рођена музика којом ће се прославити Лепа Брена и којом је поплочан пут за турбо-фолк. Уз тај звук, стигао је одговарајући имиџ, као и кореографија и сценографија, па се Брена 1984. краном дизала изнад своје публике на стадиону, баш као Мик Џегер три године раније. Брена је од Џегера узела више него многи рок музичари. То је њена интелигенција и њихова срамота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.