Горан Бреговић: Мени лично је симпатичан Додик

САРАЈЕВО - Уз име Горана Бреговића без имало дилеме може се написати - композитор и музичар са свјетском репутацијом.

Осим што је са својим Оркестром за свадбе и сахране обишао цијели свијет, наступао у најпрестижнијим дворанама и на фестивалима, пунио ступце релевантних страних часописа, Бреговић је био у конкуренцији за номинацију за музичку награду Греми, почасни је доктор британског Универзитета Шефилд, почасни грађанин Буенос Аиреса, Атине, Тиране. Са 148.000 продатих улазница за “Бијело дугме” на београдском Хиподрому 2005. године вјероватно је оборио свјетски рекорд у продаји улазница.

Са супругом Џенаном и кћеркама Емом, Уном и Лулом живи у Паризу, а у ексклузивном интервјуу за “Дневни аваз” Бреговић говори о свом повратку у Сарајево, политици, каријери, приватном животу. Разговор смо отворили концертом који ће 24. марта одржати у сарајевској дворани Зетра.

Са својим Оркестром за свадбе и сахране обишли сте скоро цијели свијет. Тек сада долазите у Сарајево. Због чега?

- Имам мало прилика да свирам овдје. Прошле године свирао сам 120 концерата, а од тога на територији бивше Југославије, мислим, само три. Због тога ми је највише жао. Драго ми је и узбудљиво свирати овдје и штета што не свирам више. Али, ево, сада ћу.

Вјероватно Вам није исто изаћи пред публику у родном граду или у Њујорку, Сиднеју...

- Наравно да је другачије. Претпостављам да је свим Сарајлијама најзанимљивије свирати у Сарајеву. Прије неколико мјесеци први пут сам након 20 година ходао улицама Сарајева. Ишао сам да стојим у реду у пошти, да дижем личну карту, пасош. Узбудљиво је. Необјашњиво је зашто је узбудљиво. Шта је то толико да се вратиш у град у којем си се родио? Узбудљиво је, идем улицама, поздрављам људе...

Рекосте да сте стајали у реду за личну карту. Ваша је адреса, након много година, поново Сарајево. Због чега сте се одлучили на тај корак?

- Доста ми је плаћања пореза у Француској. Шта ја имам плаћати порез у Француској?! Онда сам нешто мало радио овдје у прошлој години, и све ми је некако почело изгледати као прије. Поново је “прорадила” кућа на Јахорини, поново сам у мом стану у Сарајеву. А онда и објективно претпостављам да ће ми бити лијепо ту. Што ми не би било лијепо? Овдје сам плаћао прије тај ужасни порез, плаћам га од своје 23. године. За вријеме комуниста износио је 90 посто. Дакле, навикао сам плаћати порез и некако ми изгледа нормално да га плаћам овдје. Овдје сам платио порез за 2011. годину.

Значи ли сада то да се Ви враћате у Сарајево?

- Дјецу је сада тешко вратити, јер иду у француске школе. И то ће вјероватно остати њима на избор хоће ли се вратити овдје да живе или не. Али, ми смо све чешће овдје. Ако бих успио установити ритам да радим овдје, да направим инфраструктуру за рад, био бих још више.

Има ли позитивне треме уочи концерта?

- Не вјерујем да има треме, али волио бих да буде лијепо. Да људи кажу: Ево, ово су три лијепа сата мог живота. Да и ја кажем исто када сиђем с бине. Живот је кратак, три сата су огромна.

Прије сваког Вашег концерта у Сарајеву, не само сада, него, како Ви кажете, и у вријеме комунизма, ситуација се таласала. Очекујете ли сада такво нешто?

- Не мислим да ће бити ишта негативно. Имам осјећај да се промијенила атмосфера, да су људи жељни да им се десе лијепе ствари. Доста је било тога да смо љути једни на друге. Имам осјећај да су се сви пожељели да им се деси нешто лијепо, исто као и ја. Дођем у Сарајево и свирам свој концерт, покажем људима шта сам радио посљедњих 15 година. Неко ме може вољети, неко не, али ја сам ваш композитор. Немате их много, не можете се ви баш разбацивати композиторима. Тако да ми то изгледа логично да дођем након толико времена и да покажем шта радим.

Када говоримо о Вашем могућем повратку у Сарајево, не знам јесте ли имали прилику гледати ТВ дуел Милорада Додика и Чедомира Јовановића. Предсједник Републике Српске поручио је у једном моменту лидеру Либерално-демократске партије Србије: “Када је сјајно (у Сарајеву, оп. а.), питајте Горана Бреговића или Здравка Чолића зашто се не врате ако је тамо добро.”

- Сарајево је увијек имало више среће са својим умјетницима него умјетници са Сарајевом. Није то ништа ново. Сарајево је мала средина и обично из градова ових габарита људи иду. Сарајево има необјашњив магнет да људи остају. Да није било рата, никада не бих отишао одавде. Мени лично је симпатичан Додик, као и Јовановић. Не знам тачно како су дошли на ту тему да неко напада Сарајево, и да га неко брани. Не знам од чега треба бранити Сарајево и не знам зашто га треба нападати. Сви смо се толико напатили и нема потребе да се даље ради на томе.

Требало би да се иде на другу страну. Цијели свијет се мири, нема разлога да ми радимо нешто што је Европа радила у прошлом стољећу. Тешко је објаснити то шта је твоје родно мјесто, није то ништа разумно. Објективно, Париз је најљепши град на свијету, не може се поредити ништа с Паризом у Сарајеву, али мени срце никада не задрхти у Паризу као у Сарајеву када стојим у реду у пошти.

Свјетска премијера Вашег новог албума “Шампањац за Цигане” десит ће се на концерту у Зетри 24. марта.

- Да, свират ћемо доста тога новог. То је други дио моје плоче “Алкохол”. “Шампањац за Цигане” мала је реакција на притисак на Цигане у цијелој Европи. Тјерају их из Италије, из Француске, пале им куће по Мађарској, туку их код нас... А политика као да хоће да скрене пажњу с неког стварног проблема и проглашава Цигане за проблем, што је бесмислица. Нису Цигани никада били проблем овог свијета, они су увијек били талент овог свијета. Вјероватно ће Европа једног дана рећи да је циганска култура оставила трагове. Чарли Чаплин (Цхарлие Цхаплин) има циганску крв, Мајка Тереза, Елвис Присли (Преслеy)... Ја сам скупио Цигане које волим и за које мислим да су оставили трагове у популарној култури или ће их оставити. Са “Гипсy Кингсом” и “Гогол Борделлом” имам по двије пјесме. Имам пет-шест гостију на плочи и сви пјевају по двије пјесме. И највјероватније да ће ове године бити одржано неколико концерата са свима.

Бокс је нешто што Вам је срцу прирасло. Били сте предсједник Боксерксог клуба Жељо, а 1993. сте репрезентацију БиХ помогли да оде на Медитеранске игре.

- Алмедин Фетаховић тада се вратио са златном медаљом. Добро је што се завршило с медаљама. Када је Милошевић лажирао изборе у Србији, затекао сам се у Београду. Ја сам се збиља само два пута петљао у политику. Пред прве изборе у БиХ, и тада. У БиХ сам мислио да можемо, када се окупимо сви на гомилу, умјетници и интелектуалци, помоћи да не дође до рата. А ништа од тога није било. Када је Милошевић лажирао изборе, звао сам Зорана Ђинђића и рекао да хоћу да свирам. И ишао сам да говорим студентима, и говорио сам им о боксу.

Говорио сам о томе да ми је можда највећа част која ми је икада указана да будем предсједник боксерког клуба. Боксерски свијет нешто је из прошлих времена када су се људи гледали у очи и борили по строгим правилима. Ако немамо правила по којима живимо, нећемо моћи живјети. Тако када овај узме да лажира изборе, онда је то незамисливо, онда отпадају основна правила игре. Једна од најљепших ствари која ми се десила јесте да уђем у свијет бокса и да се упознам с боксерима.

Вјероватно сте врло поносни на свјетско признање за свој композиторски рад.

- Када живимо овдје, мислимо да смо центар свијета, а ми смо мали, безначајни. Нисмо ми оставили никаквог великог трага ни у чему. И онда када знаш да из једне такве мале културе и средине можеш имати публику од Буенос Аиреса до Владивостока. Свирао сам збиља на најчуднијим мјестима која можеш замислити - од Норвешке, до главног рада Курда - Јербака. Нисам никада имао великих признаја, нисам добио ни Шестоаприлску награду, али драже ми је сазнање да је могуће да неко из мале културе покаже то што ради. Добар је примјер неком клинцу који се почиње бавити било каквом умјетношћу. Добар му је сигнал да је могуће из овако мале културе изаћи у свијет. То је раније било тешко и немогуће, и увијек су велике културе утјецале на мале.

Постигли сте свјетску славу, а када дођете овамо, обично кажу - Горан Бреговић, вођа “Бијелог дугмета”.

- Имам ја и горих ствари од “Бијелог дугмета” да сакривам.

Али, морам Вас питати за “Бијело дугме”. Већ неколико пута рекли сте ми да је та прича завршена.

- Не знам... Чујем неко свира неку пјесму “Бијелог дугмета”, и није лоше. Има ту и добрих пјесама. Могу ти рећи да сам уживао у она три концерта (2005. године, оп. а.) и мислим да су се требали десити. Након сваког концерта дошао ми је шеф полиције да ми каже да никада није видио нешто тако велико, а без иједног инцидента. Сви су хтјели да се деси нешто лијепо и пазили су да се не поквари. Надам се да ће нам тако били лијепо и 24. марта.

Концерт у Зетри бит ће два дана након вашег 62. рођендана. У тим годинама људи размишљају о повлачењу.

- Може се десити да се само једног дана пробудим и кажем: “Доста ми је.” Имам план за идућу годину, поруџбине за 2014. Имам поруџбине као да имам 18 година. Уживам и мислим да нисам никада боље писао. Највише волим поруџбине. Хисторија умјетности је хисторија поруџбина. Да није било поруџбина, не бисмо знали ни Шекспира, ни Моцарта, ни Микеланђела ... Лијепо је када имаш поруџбину. То значи да имаш рок у којем мораш завршити, а у крајњој линији бит ћеш плаћен. Сваке године имам велику поруџбину. Пишем оперу за идућу годину - новог Орфеја. Поручило ју је неколико европских опера. Више не радим музику за филмове, врло мало посљедњих десет година. Недавно сам радио музику за филм младог њемачког редитеља.

Је ли разлаз између Емира Кустурице и Вас допринио томе да више не радите филмску музику?

- Када си млад, мислиш да имаш времена да испиташ милион могућности. Око 50. године разумијеш да је живот кратак. Ако будеш имао среће, моћи ћеш испитати само једну могућност. Тако да не губим вријеме. Могу у биографију, а да се не срамим пред дјецом, ставити три-четири фима. То је довољно. Имао сам период у рату када нисам имао од чега живјети, и то су били једини послови који су ми нуђени. Мислим да нисам добар филмски композитор, пишем превише агресивну музику, превише мелодичну, премало илустративну.

Пратите ли дешавања у Босни и Херцеговини?

- Не могу се вратити сада на 1991., када сам махнито претраживао све да добијем информацију. Зато што је од 1991. наовамо сваки дан од хисторијског значаја. Уморио сам се од тих дана и одустао сам. И на ово ћемо гледати као не период пелена, дјетињства. Али, ја то више не могу пратити.

Јесте ли строг отац?

- Не. Не одгајају дјецу очеви, него мајке. Очеви служе да им дјеца дођу и кажу: “Ево, мама ми ово не дозвољава. Могу ли?”

Какав сте супруг?

- Има горих. Мислим, има досаднијих.

Ви имате и унуче, од своје најстарије, ванбрачне кћерке?

- Моја су дјеца тако мала, да не знам тачно више шта сам, да могу истовремено бити и дедо и отац. Оженио сам се са 45 година, имам малу дјецу, моја најмлађа кћерка има осам година.

У више наврата говорили сте о својој епизоди с дрогом из младости. Плашите ли се да ће Ваше кћерке поновити исту грешку?

- Дјеца расту, наравно, и од тога шта им намажеш на хљеб. А највише расту од љубави. Нисам никада срео некога ко је на дроги, а да је добио довољну дозу љубави у кући. Ако моја дјеца једног дана буду имала проблем с тим, то ће бити само ако нису добила довољно љубави у кући.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.