Цане: Побjедило је све против чега сам био

Више од 30 година на сцени, велики број ванвременских хитова, цитати који се користе у свакодневном животу, имиџ личности без длаке на језику, моћ да са мало ријечи каже много...

Зоран Костић Цане, фронтмен групе Партибрејкерс говорио је о томе зашто су људи у хипнози, шта су посљедице сталних компромиса, зашто мисли да је побједило све против чега је био и зашто мисли да је човјек будала.

Партибрејкерси ће наступити 4. јуна у оквиру Миксер фестивала, на отвореном простору у Савамали.

“Наступамо на отвореном, неће бити загушљиво. Биће свега, нових стари, старих ствари, у суштини исто оно што смо свирали у Загребу, Сплиту и Љубљани. Тамо је супер публика, има поштовање, нормално доживљавају музику. Воле рокенрол, а ми свирамо оно што воле, оно што очекују, оно што би хтели, а и нове песме им држе пажњу”.

Упркос томе, на концертима се дешавају и ствари које Цанету веома сметају. Сличне се дешавају и у животу, а и ми можемо да их видимо у сваког дана на сваком мјесту.

“Ти телефони су велика глупост, у Новом Саду је човек држао све време телефон, као да није на концерту, као да не учествује у свему. И онда дође риба и да телефон свом малоумнику, ја певам, а она се појави негде и креће сликање. То је ружно, показује да нису присутни на концерту. То је ружно и декоцентрише, добро друже, можеш једну, кажеш му, добро, једна, две, добро три, а он и даље слика. Ти га пофајташ водицом и он је као увређен. Кажеш му немој то да радиш, уживај... То стално сликање је као да те неко шпијунира. Треба да гледаш шта се дешава, да гледаш како ћеш да преживиш, да те не дефокусирају све ствари које су направљене у овом времену да ти одузимају пажњу са места где си кренуо. Откад смо сели дешавају се ствари које нас ремете, увек је присутан тај фактор, а када искажеш своје право на аутономију људи се зачуде. Имао сам скоро неку операцију и долази човек са фазоном да ме његова жена воли и као 'ајде да се сликамо у болници”.

Иза Партибрејкерса је више од 30 година каријере за коју Цане каже да је могла да буде и гора.

“Али Богу хвала на свему овоме. Криза ауторства постоји, 97,3% људи не живи живот, они себе прерађују, они се баве аутопрерађивањем. Имаш мали број људи који заиста ствара, а нема музике без живота. Мали број бендова може да покаже неку свежину, а не само могућност да мљацка сам себе.”

Са кризом ауторства појављује се и криза ауторитета.

“Био сам скоро на оном Бунт мастер рок... То је, бре, људи који имају однос да се зачудиш, стварно, као да радиш нешто против чега си. Немају праву опсервацују свега, да тим младима помогну, да дају користан савет, а не да их обогаље тиме да ли су устали на леву ногу или му се не свиђају гитариста или бубњар бенда. Појављују се неки људи који као деле савете, а никад нису били на бини, никад се нису бавили тиме. Стварно се зачудим недостатку добрих намера. Сада је лакше снимити плочу, али то има две стране. Лакше је јер сада има 100 студија, некад је било два или три и пролазило се кроз иглене уши да се до њих дође. Сад могу код ортака да сниме, пусте на Јутјуб и ту је онда лакше. Ипак, има друга ствар, сви ти жирији по програмима, сви ти високоумни малоумници диктирају нешто напамет по питању типологије људи, како да се понашаш, како да свираш... То нема везе, ако имаш добру песму или ако ти се верује на бини, то је то, ако не, можеш да дубиш на трепавицама...”

Смјена генерација и јаз између њих утиче на Партибрејкерсе, али они остају досљедни своме и не желе да се прилагођавају.

“Сад дође неки клинац који је био твој обожаватељ, а сада је у оделу и фотељи и сада ти прича неку причу, поставља се на перспективу газде и хоће да ти будеш онакав каквим те он жели. Онда му ја кажем, еј, смањи доживљај, не могу према теби да будем другачији о онога какав сам био у песми јер није песма урађена само да оправда форму. Ово је време неког цењкања, све је као на пијаци. Фурају причу да за све мораш да направиш компромис. Ипак, све је у песми, ако имаш добру песму могу да ти пљуну кроз прозор”.

Ипак, генерацијски јаз не постоји када се ради о оном основном, о музици.

“Пре неколико дана сам упознао клинца од неких 18 година који је дошао и рекао добар дан, са све персирањем, поштовање, и каже ми, да они свирају 40 ствари од Брејкерса. И као, тражим му ја листу песама и он ме пита да ли је нама фрка да они то раде. Наравно да није, то су песме написане да се свирају, а сада ту долази до игре са свешћу младих, причају им како је безвезе да свирају Брејкерсе, уз фазон “сахранили сте живе људе”. Ја сам им само рекао, немојте да свирате за џабе, да неки крвопија зарађује на вашим младим плућима и грлима”.

Према ријечима фронтмена Партибрејкерса, у ери музичке хиперпродукције и жеље за брзим успјехом изгубила се емоција...

“Имаш неке извођаче којисе редовно појављују, имају ставове о свему... Ја кад чујем те њихове песме, оне немају емоцију живота, него сви нешто седе тамо, пишу, нешто свирају. Видиш да нема емоције, а као они боље свирају и певају него што смо ми то радили. То је сапуница, немају емоцију и ту видиш само неке клинце који као певају те песме са нарученим разочарањем. Сви се плаше неуспеха, а њихов успех је уствари неуспех. Кад видиш све те девојке... Сви се тресу да би успели, а то не зависи од њих, већ од других који се играју са људима... Стави га овде, па ти би требало да смршаш, ти да оперишеш лево уво јер ти баца сенку на десну патику... То су нељудски услови. Проблем је настао пре неких двадесетак година, можда и више, кад су на ТВ почели да се појављују људи са неким полупесмама. Тиме им је учињена медвеђа услуга, стављени су пред неку беспослену јавност која чека да се неко од њих зај**е па да јавност онда има да жваће о томе. Јадни су ти људи који дају све на једну карту, а то је углавном пикова дама”.

...а хиперпродукција на малом простору довела је до тога да извођачи траже другачије начине да се допадну публици и пронађу своје мјесто.

“Све се своди на маркетинг, неки лик ми је причао о хипстерима и неким новим тенденцијама, ја му кажем, друже, треба да истетовирам капке да бих неком био занимљив? Јако је безвезе кад те у овим годинама неко укалупљује, гура те у мањи број, а ти си се цео живот борио за неки акомодитет. Тај покушај је болан, а биолошки се наше снаге смањују, док се крвопије стално објављају, свако долази са неким својим идејама и као баци ти идеју без одговорности, ако се упецаш, упецао си се, ако ниси, нема фрке, то се обрише и иде се даље. Пазимо да не излазимо у сусрет људима којима свашта пада на памет”.

Док са једне стране бујају идеје, намјећу се мишљења и производе ставови, одговора са друге стране, са стране објекта, одговора углавном нема...

“Нема немира, све је анестезирано, сви су на хипнози, сви су побегли од свог мозга. То је емоционална дехидратација... Ко више слуша музику? Сви сада размишљају о стиловима, колико који стил доноси поена. Људи су се оџивотили од живота. Уче нас они који не знају ништа, а ми смо то дозволили. Победило је све против чега сам био... Копромитерски став који је превладао је победио на крају, а човек покушава да прекомбинује стварност, хоће себи све да подреди, али не може Бога. То су те фикс идеје, човек је будала, превари се у тренутку да може да освоји цео свет”.

...јер свака поплава иза себе остави празан простор и хаос који је углавном тешко разумијети.

“Иза све те геометрије, правих, оштрих углова, стоји ништа, стоји празноверје, неки сељаци жељни нечега, људи су жељни, а жеље убијају људе. Скромне могућности – велике жеље, велике могућности – мала нека жеља јер тај зна отприлике шта и како, поучен је искуством и обавестио се. Ми сада имамо превише информација и премало правих информација јер се све скрива. Скрива се оно што ти је испред носа. То су приче тих могула, они стално диригују, певају, диригују, а кад онај ко не зна ништа диригује, онда долази до сужавања живота. Преостаје нам да захвалимо Богу на лепом дану и на томе што смо живи и здрави”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.