Бранимир Штулић - Највећа пљачка у историји RocknRolla

Ових дана група америчких адвоката у сарадњи с европским сарадницима у име Бранимира Штулића покреће велики судски спор против Croatia Recordsа од којих ће тражити одштету у износу од најмање 25 милиoна евра - тако стоји у објашњењу које је ексклузивно за објаву на Index.hr написао Штулић.

До 1991. Штулић трaжи 12 милиона евра, а за украдени права и период од 1991. наовамо још барем толико. С обзиром да Штулић не даје интервјуе, преко свог "портпарола" Зорана Живковића и уредника његова YouTube, Index је замољен да објави објашњење које се налази у наставку. Штулићев текст објављујемо у идентичном облику у којем смо га добили:

Највећа пљачка у историји Rock'n'Rolla

ZAMP и даље аутоматски убире новце од мене. Могуће је пре десет година нека запосленица из Зампа звала да имам две хиљаде марака (које покривају моју целокупну каријеру), пошто они постоје од '50. (премда као "мала права" нису постојали у моје време, будуци ни Сокој, који је представљао "велика права", није исплаћивао ауторске хонораре због преласка на компјутере), па сам стога од '81. изашао из Сокоја и директно пословао с Југотоном. Дакле, ја се нисам одрекао хонорара, пошто не радим са њима као ни са Crorecом, већ само не узимам озбиљно две хиљада марака. То што они мене продају илегално, не значи да ћу то озаконити легалним пословањем са њима.

Crorec је одавно прешао све границе, ја никада с њима нисам уговор имао, осим социјалистичког типског папира за наплату дневнице и путовање трећим разредом жељезнице, који је вредио шест месеци, јер за то време нисам могао понудити дотични материјал ником другом.

Потписивао сам само извођачке типске уговоре (а не ексклузивне) који су вредели 6 месеци, и који су (у случају успеха) омогућавали исплату извођачких хонорара на време од 5 година (кад стаје исплата дотичних). Исти такав је и ауторски уговор, само без унесених 5 година (дакле опет типски). У овом случају, правоваљани би уговор био само ексклузивни. Дакле, после 6 месеци они су морали или обновити уговор или престати продавати. Такођер, после 6 месеци, мени припада 80 посто чистог добитка који су они узимали, односно 90 посто после 5 година (10 посто за производњу и плате). То важи до рата; после тога се може уписати било која свота. До рата сам продао милион носача звука и по постојећем распореду (који се налази на типским уговорима) требао сам добити десет пута више (добио сам од њих 250 хиљада уместо два и пол милиона - имам по носачу звука минимум 10 посто).

До '90. Југотон је продао пуно више од милион примерака (варали су и онда и сада где су стигли), но тада је носач звука коштао у данашњем износу 25 евра (поготово мој, двоструки, троструки и четвероструки албуми), што знаци да сам службено (имам Златну птицу) окренуо до '90. барем 25 милиона бруто, без да су цент уложили, само би снимање платили (за прву плочу сами себи), отуда тих 6 месеци покрива њихов удео. Више сам ја потрошио својих новаца око снимања и вођења посла, него што их је коштало снимање. Да такси и не помињем.
 
Од рата и после рата ме никад нису известили о ничему; у међувремену су продали лиценцу за производњу мојих плоча Пинку, затим недавно РТВ у Загребу, те некаквом Rebeat-у, затим су надописали свој копирајт преко мога и као таквог га продали. Пре тога с почетком рата су дилали преко посредника у Немачкој, па чак и у моје време су одлазили видеа и плоче преко океана, а данас преко дистрибутера поручују како никада нису продали ниједан једини Азрин CD у иностранству.

Имам свој копирајт (Azra music) који сам отворио '81. са Равно до дна, и који покрива све моје песме. '88. сам са Задовољштином покрио и та два прва албума и сингла која сам пропустио. На предратним издањима Филигранских плочника (па надаље, што се тиче издања), свуда пише Azra music. Медутим, од '96. на првим реиздањима тада већ Crorecа и Хрватске, они су самоиницијативно надодали свој копирајт и као таквог га продали. Дакле, на носачима звука до рата пише само Azra music, после рата (од '96) стоји њихов копирајт. За то су се борили, али не ја. Не волим кад ми на темељу украдених точкова својатају и ауто.

Пошто у џепу Croatia Records има закон о застаревању после 5 година, они увек знају да ће платити само задњих 5 година, што је невероватан профит, и који им омогућава да настављају са пљачком унедоглед (опет, тих 5 година вреди за њих, али не вреди за мене, јер сами типски уговор је далеко испод тог нивоа, па га нуде за доказ и развлаче преко 30 година).

Са појавом CD-а, до рата су изашла два: Филигрански плочници и It ain't like in the movies at all; и на оба пише Azra music. Остали CD-и излазе тек од '95. (Равно до дна); па Фазани '97; онда све остало. Мој копирајт (Azra music), дакле стоји на плочама и касетама до рата тј. предратног периода. На свим осталима су неовлашћено надописали свој. То се добро види и на CD-у Задовољштина из '95. На полеђини пише (C) AZRA MUSIC 1988., а испод тога Ово издање (P) и (C) 1995. Croatia record.

Од '84. до '87. имао сам замрзнут банковни рачун, због (непостојећег) највишег личног дохотка у граду Загребу '83. Тај порез сам исплатио са албумом Између крајности '87.  па чак и када су добили потврду о уплати, ништа ми нису вратили. '87. и '88. живео сам само од живих наступа. '90. сам добио последњу уплату од Југотона од 2000 немачких марака, а од тада ништа.

Crorec и даље илегално продаје моје песме за велике паре (такођер и оn-line преко Amazona; iTunes, eMusic итд.) До '90. потражујем 12 милиона евра, затим двадесетогодишње камате на 12 милиона, плус превара, крађа копирајта и безочну експлоатацију задњих двадесет година (то се не опрашта).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.