Била је једна од најљепших жена у бившој Југославији, пред њом је клечао Салвадор Дали

Глумица и пјевачица сада има 75 година.

То је Оливера Катарина, односно Вучо. Рођена је 5. 3.1940. у породици Петровић у Београду, два пута се удавала, а име Оливера Катарина је изабрала по мајци.

Студирала је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Своју позоришну каријеру као студент почела је главном улогом у Народном позоришту у представи „Коштана". Постала је супруга тадашњег позоришног критичара Вука Вуча.

Играла је у десетак домаћих и исто толико иностраних филмова. За филм "Гоја" награђена је на филмским фестивалима у Москви и Венецији, а њена најпознатија улога је у филму "Скупљачи перја" (1967) Александра Саше Петровића, који је награђен на филмском фестивалу у Кану. Овај фестивал је затворила концертом на коме су поред ње пјевале и Нана Мускури и Дајан Ворвик.

Глумила је у филмовима Пурише Ђорђевића, Миће Поповића, Соје Јовановић, Ђорђа Кадијевића... Код иностраних режисера играла је у филмовима Ђанфранка Паролинија, Алберта Латуаде, Мајкла Армстронга, Конрада Вулфа...

Као интерпретатор изворних народних пјесама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм свијета, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком. Пјевала је композиције Ења Мориконеа, Шарла Демона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача... У чувеној француској „Олимпији" одржала је 72 узастопна концерта којима су присуствовале све водеће француске звијезде филма и музике тога времена.

Оливера Катарина је остала запамћена и као „једина жена пред којом је клечао Салвадор Дали" након њеног концерта у Паризу, будући да је био одушевљен њеном љепотом и гласом.

Незаборавни су њени снимци изворних народних пјесама: „Алај ми је вечерас по вољи", „А што ти је, мила кћери", „Ђелем, ђелем", „Верка калуђерка", „Нишка бања", „Црвена јабука", „Ево банке, цигане мој"... Певала је шансоне и поп музику: „У име љубави", „Љубав (Седим у једном париском локалу)", „Причај ми о љубави", „Буди мој", „Никад не заборави дане наше љубави", „Није то, људи, истина", „Шошана"...

Аутор је збирке пјесама "Бели бадњаци" и заступљена је у Антологији песама о Косову. Написала је мемоарску прозу под називом "Аристократско стопало".

Из брака са Миладином Шакићем има сина Манета, који је сликар и неколико година је живио у Мадриду, а данас живи и ради у Београду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.