Зелена трансверзала (6)

Зашто се прикрива радикализација ислама на Балкану - "слабој карици" - Ово питање из посљедње деценије прошлог вијека актуелно је и послије "11. септембра", у вријеме пуног замаха глобалног рата против тероризма.

Лично не зазирем од евентуалне оптужбе за "нови прагматизам", мада је не искључујем. Спадам међу оне који су у свим фазама југословенске кризе јавно износили своја скромна запажања, закључке, па и блага упозорења у вези с метаморфозама исламског феномена на Балкану. У тим раздобљима владавине сукобљених искључивости, био сам, наравно, с једне стране, проглашаван непријатељем ислама и муслимана, а с друге, пак, недовољно национално будним, промуслиманским опортунистом. Своје најважније написе о југословенској муслиманској проблематици, настале у раздобљу од 1980. до 2001. године, сакупио сам и објавио у двема књигама, У дијалогу с исламом (Горњи Милановац, 1992) и овој, Ислам и ми (Београд, 2000), тако да су и данас изложени суду научне и најшире јавности. Од оштрих критичара из ранијих смутних година није се, зачудо, нашао нико да настави аподиктички започети дијалог. Узајамно дјеловање Питањем за које држим да је и данас несмањено актуално насловио сам један свој оглед објављен 1994. године у београдско-атинском издању часописа Евробалкан?" "Зашто се прикрива радикализација ислама на Балкану?" Није ли, најблаже речено, чудно да се ово питање намеће и после 11. септембра, у пуном замаху глобалног рата против тероризма? Подсећање на њега није израз никаквог новог, користољубивог прагматизма, као што ни његово постављање, пре више од десет (бурних) година није било подстакнуто некаквим старим. И тада, и данас, оно је проистекло из свести да одговор на њега може водити ка одгонетању загонетке како је могло доћи до објективно конвергентног деловања снага радикалног исламизма и водећих западних демократија на Балкану током последње деценије прошлог века. Утисак о одржавању суштинског континуитета те парадоксалне спреге, тог апсурдног регионалног савезништва, као и последично ојачавање једне "слабе карике" ("њеак линк") у фронту рата против тероризма, додатни су разлози да се овом питању посвети најозбиљнија пажња. Од некога ко тврди да се у појединим муслиманским срединама БиХ, Србије (на Косову и Метохији, у Санџаку) и Македоније ствара амбијент за формирање и укорењивање ћелија исламистичког екстремизма и тероризма логично се очекује да о томе пружи веродостојне чињеничне доказе. Уверен сам, међутим, да би то у овој прилици било не само неумесно, већ и контрапродуктивно. С обзиром на то да нисам ни стручњак за тероризам, а ни обавештајац, већ професор и исламолог, највише што бих могао учинити било би да препишем, цитирам или парафразирам разне публикације и друге материјале који су ми о овој проблематици досад били доступни. A таквих извора није мало. Неки међу њима су веома озбиљни и поуздани, а има их, наравно, и сва сила површних, сензационалистичких, па и крајње сумњивих и непоузданих. Сва та већ обимна литература, сем строго чуваних података високог степена тајности, доступна је заинтересованима и путем Интернета, тако да би њено препричавање само одузимало време, а и увело ме на клизав терен баратања информацијама из друге руке, пошто нисам био у прилици да о овој осетљивој проблематици и лично спроведем неко конкретно истраживање. Неко, мање обавештен, био би изненађен и импресиониран мојим подацима, бољи познаваоци би ми сигурно понешто у појединостима и оспорили, а недобронамерни би ми вероватно опет приписали антимуслиманску тенденциозност. Сам себи бих имао разлога да спочитнем методолошку недоследност и мањкавост, што је, свакако, и најозбиљнија замерка. Муџахедини Иако сам прочитао на стотине страница о присуству и деловању тзв. муџахедина тј. Aлахових бораца на босанским ратиштима, згражавао се над фотографијама њихових зверстава, наилазио на бројне, неретко међусобно подударне извештаје о боравцима и контактима у БиХ и на Косову и Метохији неких истакнутих вођа "Aл-Каиде", укључујући и самог Осаму Бин Ладена и брата његовог повереника Aјмана ал-Завахирија, премда сам имао прилике да чујем и личне исповести домаћих муслимана о тешком навикавању на стандарде понашања и ригидне верничке захтеве нових фундаменталистичких комшија и читао вести о протеривањима и хапшењима муслиманских екстремиста по Босни, као и о босанским пасошима у поседу исламских терориста, мислим да би било непримерено да о томе шире говорим. Средишње питање остаје, дакле, као и 1994: Зашто политички, дипломатски и војни представници влада и држава којима је стварност ислама на Балкану сасвим изворно и довољно позната настављају да јавно релативизују, потцењују, па чак и одричу опасност од његовог прогресивног радикализовања, с евидентним сегментом терористичког потенцијала? (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.