Зелена трансверзала (3)

Иако поведен као глобални "рат против тероризма", остао је ипак селективан да има разлога за сумњу у његов коначни свјетски успјех. Та сумња се, кад је Балкан у питању, материјализује као "зелена трансверзала" - у виду измијењене демографске, друштвене и политичке реалности ислама на овим просторим

Aко претпоставимо да, укупно узевши, америчка и европска политика на Балкану није била руковођена идејом стварања некакве "зелене трансверзале", нећемо се више толико питати зашто, већ како је било могуће да се њен учинак парадоксално подудари с дугорочним аспирацијама и метама светског панисламизма, укључујући и његове екстремистичке, па и терористичке манифестације. То питање постаје особито актуелно, и провокативно, после трагичног 11. септембра и трауматичног освешћивања најшире америчке јавности и политичког естаблишмента у погледу реалних домашаја исламистичког изазова. Непосредно након шока од 11. септембра и одлучног реаговања америчке администрације кроз покретање свеобухватног "рата против тероризма", као апсолутног спољнополитичког и безбедносног приоритета, опште место у бројним написима аналитичара и коментатора широм света било је да "после 11. септембра ништа више неће бити као пре". Опрезнији су одмах изнели сумње у могућност тоталног преокрета и глобалног дисконтинуитета. Време им је дало за право, али је и потврдило да се много тога одиста променило, првенствено у америчком наступу према свету ислама и неким димензијама и појавама у његовом глобалном, регионалном и локалном друштвеном, политичком и милитантном актуелизовању. Понешто и понегде је, међутим, и на том плану, бар засад, остало непромењено. Већина посматрача се слаже да је, ако изузмемо предузимање одређених оперативних мера организационог, обавештајног и безбедносног карактера, на Балкану одржан континуитет крајње обазривог, па и отворено промуслиманског постављања тзв. "међународне заједнице" (тј. СAД и ЕУ). То је видљиво и у Босни и Херцеговини, и на Косову и Метохији, а делом и у Македонији. Иако стратегијски поведен као глобални и свеобухватни, "рат против тероризма" тактички остаје у тој мери селективан да има разлога за сумњу у његов коначни светски успех. Та сумња се, кад је Балкан у питању, материјализује као "зелена трансверзала", али не у смислу скривеног геополитичког плана из арсенала теорије завере, већ у виду измењене демографске, друштвене и политичке реалности ислама на Балкану. Француски научници Ксавије Бугарел и Натали Клејер, приређивачи прве обухватније колективне синтезе о исламу и муслиманима на Балкану, као "актерима посткомунизма", нису јој случајно дали наслов Нови балкански ислам (Ле ноувел ислам балканиљуе, Парис, 2001). Да, током последњих петнаестак година почео се уобличавати један нови ислам на Балкану. Томе је, наравно уз активности самих домаћих муслиманских заједница и помоћи из центара исламског света, можда и пресудан допринос дала политика тзв. "међународне заједнице" и њених главних субјеката, Европе и СAД, на југоистоку Старог континента. Како је дошло до тога? На ово питање није лако пронаћи једнозначан одговор, а поготово је то тешко учинити после 11. септембра. Нарочито Србима. Зашто баш њима?, запитаћете се. Покушаћу да објасним. У српске намере се још увек сумња, а Србима се и даље у много чему не верује. За објективну и непристрасну научну расправу било о чему национална припадност учесника не би требало да је битна. Важна би морала бити само снага аргумената. Знамо, нажалост, да то није баш увек случај, особито у разматрању политичких тема садашњости. Игнорисани критичари Медијски моћно промовисана "политичка коректност", установљена на темељу перцепције властитих интереса од стране "главних играча" на међународној сцени битно утиче не само на селективан приступ чињеницама и појавама, уз честу примену двоструких аршина и стандарда, већ арбитрарно класификује и судеонике у дебати. Пошто је било оцењено да власти у Београду играју негативну улогу у југословенској кризи, да су Срби "лоши момци" у свим ратовима на простору бивше Југославије, ни српски интелектуалци и научници који су аргументовано указивали на појаву политизације и радикализације ислама у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и у Санџаку нису, једноставно, смели бити у праву. Њихови критички гласови су игнорисани или су, чешће, проглашавани компонентом психолошког и пропагандног рата против "умерених, европски оријентисаних југословенских муслимана". Слично су, штавише, пролазили и несрпски, страни исламолози и политиколози који су уочавали исту појаву и о њој веродостојно сведочили. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.