Зелена трансверзала (2)

Као унапријед артикулисани геополитички пројекат Запада "зелена трансверзала" дјелује неувјерљиво као живи плод његове регионалне политике - крајње забрињавајуће.

Онима који су се систематски трудили да из одређених идеолошких, политичких или конјунктурних разлога умање и релативизују представу о радикализацији ислама на Балкану није било тешко да оспоре, па и исмеју тезе о пројекту стварања тзв. "зелене трансверзале". Сврставајући их у категорију теорије завере, производе антимуслиманске пропаганде, најчешће српске, а нешто ређе и хрватске, доказивали су да је реч о вишеструко нереалној и немогућој конструкцији. Одиста, није било јасно зашто би се СAД и поједине европске државе плански усредсређивале на стварање некакве "зелене трансверзале" преко Балкана, кад се нису могли с довољно јасноће показати и објаснити њен геополитички смисао и интерес за претпостављене спонзоре. На новинарско-публицистичком нивоу тумачења сложене балканске реалности и сукоба, а и као сугестивно средство плашења јавног мњења, ради оправдавања сопствених политичких и војних избора, авет "зелене трансверзале" прилично успешно је функционисала током радних деведесетих година прошлог века на просторима Југославије која се болно и крваво растакала. Истина потиснута на маргине Појава чувеног Хантингтоновог огледа "Судар цивилизација" (Фореигн Aффаирс, Суммер, 1993), а убрзо потом (1996) и истоимене књиге, дочекана је с одушевљењем и окашањем међу заступницима тезе о "зеленој трансверзали". Изгледало је, наиме, да им пружа драгоцену теоријску поткрепу, тим више што је и Хантингтону рат у Босни и Херцеговини послужио као важна илустрација за локално манифестовање тзв. "граничних ратова" ("фаулт-лине њарс") између хришћана и муслимана. И они који уопште нису читали Хантингтонову књигу почели су о рату у Босни и Херцеговини и, доцније, на Косову и Метохији, да говоре као о регионалном испољавању феномена "судара цивилизација", сматрајући да их коришћење овом освештаном формулом ослобађа потребе познавања, праћења и анализирања конкретних ситуација и процеса на терену. Показало се, убрзо, да применом овакве стереотипне "методологије" није могуће адекватно протумачити комплексну природу бурних догађаја на Балкану, па је она у озбиљним истраживањима углавном напуштена. Теза о "зеленој трансверзали", управо услед превелике популарности у једном противречном времену и површине, тенденциозне инструментализације, донела је, тако, више штете него користи за разумевање савремене фазе хришћанско-муслиманског сукобљавања на Балкану. На маргине је, заправо, потиснуто и оно што се у њој показало, и показује, као истинито. Није, свакако, случајно то што, ето, у неким новијим анализама ситуација у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, а и на Балкану у целини, подсећа на "зелену трансверзалу". Сада се она, међутим, не наводи као једини ваљани, већ као један од покушаја тумачења тешко разумљиве логике наглашено промуслиманске политике коју су западне државе, а на првом месту СAД, водиле током југословенске кризе, кроз последњу деценију ЏЏ века, а с којом, како изгледа, настављају и данас. Забрињавајућа политика Очигледно је да представа о "зеленој трансверзали" није производ искључиво идеологизоване уобразиље и антимуслиманске реторике националистичких "господара рата" на простору претходне Југославије, већ да у њој има и несумњиве стварносне супстанце. Та супстанца је, на жалост, херменеутички прочитана у изврнутом кључу, као унапред осмишљена стратегија и циљ политичког, дипломатског, пропагандног и војног ангажовања СAД и Запада на Балкану. Она, међутим, примарно и суштински није ни пројекат, ни план неких опаких западних геополитичких лабораторија, већ је објективно (што и јесте најалармантније!) једна од далекосежних учинака, последица и резултата укупног деловања тзв. "међународне заједнице" током југословенске кризе. Као унапред артикулисани геополитички пројекат Запада, "зелена трансверзала" делује неуверљиво, као живи плод његове регионалне политике - крајње забрињавајуће. Ево како је то у есеју "Исламерика", опсежном приказу књиге Aлександра дел Вала Исламизам и СAД, Савез против Европе, формулисао Милорад Екмечић: "Стварна завера то није и циљ америчке политике, није да разори Европу, али цели ланац практичних мера које су доношене неповезано, али имају неку непланирану логичну везу између себе, одају утисак једне завере против Европе" (Огледи из историје, Београд, 1999, 481). Завере, штавише, у којој Европа спремно суделује! (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.