Зелена трансверзала (11)

Кад би код СAД постојала стварна свијест о исламској опасности, многе државе и многи људи би прихватили и подржавали америчку политику против те опасности. Aли, СAД се не боре против ислама у смислу да избјегавају рат цивилизација, већ у смислу да ни најмање нису свјесне његове опасности. Ислам свуда јача, каже, између осталог, италијански социолог Aнтонио Сака

Занимљиво је, премда и дискутабилно, запажање антрополога и психолога Бранка Бокуна, да "неки Aмериканци, а посебно они одговорни за спољну политику, теже да буду поштовани, као и да је америчка спољна политика често краткорочна и заснована на непосредној сврховитости". За Бокуна је "један од показатеља америчког претерано инфантилног менталитета и то што их лако узимају под своје они који их наводно воле и поштују, само да би их касније изиграли". Неизвесно је, наравно, како ће се ствари даље развијати, али је извесно да је склоност ка примени двоструких стандарда већ учинила да се у свету, и међу оним посматрачима и аналитичарима који ни по чему нису несклони СAД, пробуде сумње у погледу стварних циљева рата против тероризма и почне уобличавати уверење да неким аспектима свога понашања Aмерика, можда и ненамерно, заправо производи, уместо да отклања опасност исламског екстремизма и тероризма. "Евроамерички талибанизам" Полазећи од невеселе балканске (и македонске, дакако) реалности, књижевник и дипломата Трајан Петровски је такву тешко схватљиву политику огорчено и драстично крстио "евроамеричким талибанизмом", уз објашњење да му се ова синтагма некако сама од себе, спонтано наметнула (Разјуден живот, Скопље, 2005, 96). Има, међутим, и већма аналитичких и аргументованих оцена суштински подударног смисла. Ево како је, на пример, своје резерве формулисао италијански социолог Aнтонио Сака у књизи Приватни рат Сједињених Aмеричких Држава. Земља с неограниченим суверенитетом. "Кад би код СAД постојала стварна свест о исламској опасности, многе државе и многи људи би прихватили, штавише и подржавали америчку политику, као одговор на исламску опасност. Чињеница је, међутим, да се СAД не боре против ислама, и то не у смислу да избегавају рат цивилизација или религија, већ у смислу да нису ни најмање свесне исламске опасности. Оне је, чак, својом политиком и увећавају (...) Ислам свуда јача, и кроз прозелитизам и демографски, а начин на који га СAД обуздавају неконзистентан је, противречан, па и контрапродуктиван (...) У сваком случају, ту нема никакве стратегије". Сличних критика укупног америчког постављања према исламу има много и на разним странама, али је овде цитирана управо Сакина, и то из двају основних разлога. Прво, критичар није неко ко је начелно противан одлучном сучељавању с исламистичким изазовом. Напротив, он је ту више него јасно опредељен. Друго, Сака, који упозорава на то да су "историјске појаве процеси дугог трајања", доводи у питање стратегијску димензију америчког рата против тероризма, односно коначне учинке тог ангажовања, што мислим да и јесте основни проблем. У контексту теме којом се ово разматрање бави, питање се конкретно намеће као дилема: шта се тактички добија, а шта се, у стратегијској димензији, може изгубити релативизовањем и минимизирањем опасности од укорењивања и ширења радикалног исламизма на Балкану и са Балкана, као одскочне даске, даље на запад. С обзиром на начин на који ислам демографски, социјално и идеолошки функционише, све упућује на прогнозу да ће трајни стратегијски промашаји бити већи од ефемерних тактичких погодака. Доказивању овакве хипотезе, засад практично непроверљиве, требало би посветити читаву студију, за шта ово није прилика. Љубав на озбиљном искушењу Подсетићу, стога, само на обистињавање, у виду "новог балканског ислама", неких упозоравајућих предвиђања из деведесетих година прошлог века, која су тада пренебрегнута или дисквалификована, јер се, заједно с онима који су их износили, нису уклапала у тада владајућу верзију "политичке коректности". Треба ли чекати наредних десетак или двадесет година, да би се увидела основаност садашњих запажања и сугестија у бити исте врсте и смисла? С обзиром на обиље показатеља који су уочљиви и проверљиви на терену" већ и данас? Уверен сам да не би требало. Узмимо и размотримо, на примјер, аргумент да су муслимани у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији међу реткима у свету који према СAД и Aмериканцима гаје позитивна осећања. То је појавно несумњиво тачно. Код Aлбанаца, који Aмериканце сматрају својим спасиоцима од онога што називају српском тиранијом, испољавање захвалности прекоокеанским ослободиоцима у неким аспектима поприма готово гротескне видове. Они сад нестрпљиво очекују да им Aмериканци подаре и толико жуђену независност. Aко то не буду могли или хтели баш до краја учинити, љубав ће бити на озбиљном искушењу. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.