Жандарм са фотоапаратом

Хиљаде и хиљаде одраслих Херцеговаца у најдражим албумима данас чувају понеку слику из младости коју им је направио необични човјек скривен иза три ријечи: "Фото Гојко, Лозница"

ИЗ винограда, на подморници Црквини, под сурим стијенама берковићког села Поткома, Гојко Граховац побјегао је главом без обзира. "Ја ово више не могу!", викнуо је оцу, бацио мотику, с позајмљеним новцем од неког Јањоша отишао у Сплит и пријавио се комисији Приморске бановине која је бирала жандарме. За наочитог момка, са четири разреда основне, не би проблема. Постаде што је хтио - жандарм Краљевине Југославије. Како га је послије судбина однијела у Крупањ, мало се зна. Готово ништа поуздано. Поуздано је, ипак, да га је у том мјесташцу у Србији затекао рат - и запријетила опасност да га Нијемци пошаљу на Стаљинград. Виспрени Херцеговац је прокљувио да оне ожењене у првом таласу не мобилишу, те се на брзину оженио дјевојком, тачније дјевојчицом која му се свиђала - имала је само 16 година! Затим је дочуо да Нијемци поштују отмјене мајсторе, занатлије уопште, те брзо купио један јефтини фотоапарат. Пребацивши му ремен преко рамена, данима је поносно корачао Крупњем, не знајући ни како функционише, а Нијемци су га поносно ословљавали са "хер фотограф". Ти Нијемци ни у овој причи, наравно, нису добри момци, али иако су у почетку били слијепи код очију (не увиђајући да онај с фотоапаратом ништа не снима), испоставиће се да су на крају - били видовити. Гојко Граховац (1914-2001) уистину ће постати "хер фотограф". "Шкљоцу", која га је спасила од стаљинградске калварије, озбиљно ће проучити тек послије рата, почевши од правих фотографа да "краде" занат. Нико ти, причао је, не би рекао двије важне ствари, једну би... И ја бих, изашавши из какве-такве радње, стао иза ћошка, извадио нотес и записао оно што сам чуо - сјећање је у оваквим стварима непоуздано. - Чим бих записао, то бих и испробао. Пошто се нотес добро удебљао, Гојкове амбиције још више су порасле, а како је био и ожењен (Aнђом) од Тубића из Бање Ковиљаче, једног је јутра, 1948, у овом прелијепом бањском мјесту на домак Лознице, осванула фотографска радња, над којом је стајало "Фото Гојко, Лозница". Та ће табла из темеља промијенити његов живот, али и будућност фотографије у источној Херцеговини, дијелу источне БиХ и западне Србије! На том широком ареалу мало је данас одраслих људи који немају бар једну "успомену из школских клупа" забиљежену неким од Гојкових апарата: "кодак-ретином", "зоркијем", "кијевом", "практиком"... Од Лознице до завичајног Дабра израстао је у легенду ондашње црнобијеле фотографије. A отмјеност, која му је у Крупњу можда спасила и живот, показао је још сиромашним завичајцима на други начин. - Зарађивао је добро - подсјећа његова млађа сестра Душа. - Први се у Дабар довезао својим аутомобилом. Било је то 1950. године. С планине, са Хргуда, људи су силазили да га виде како вози, да се чуде одакле му толики новац да купио ауто! A, опет, иза те његове отмјености, иза његовог тешког пута до заната, крила се, у ствари, једна широка душа какву тешко можете наћи... у... у, хтједох рећи у Херцеговини, а у ствари - какву ријетко можете наћи на свим овим нашим просторима! О томе вам више података од мене зна мој братић Мирко, који је и сам положио фотографски занат. - У праву је тетка - Душа - почиње Мирко Граховац. - Оно што је у занату тешко стицао, стриц Гојко је лако дијелио. У ствари, када се професионално почео бавити тим занатом, све оне који му се свиде одвлачио би међу фотографе. Мој један покојни стриц, Марко, што се утопио у Дрини 1958 - и он је имао фотографску радњу у Лозници! Па "Фото Момо" из Мостара, "Фото Радован" у Билећи (некад радио при војсци у билећкој касарни као фотограф), па мој покојни стари (отац) - и он је научио и сликао по дернецима, али није полагао за фотографа... Aли, онда сам ја положио за фотографа 1987. у Лозници, у средњој школи! Према његовим ријечима, стриц Гојко Граховац обучио је за фотографски занат тачно - 137 људи! Сваког је посебно наговорио да се томе посвети... - Стриц би био прилично болећив кад би спазио каквог млађег Херцеговца да се бави тешким послом. Позвао би га на пиће и предложио му: имам за тебе лакши посао, видиш ово (показао би му фотоапарат којим ради), научи, не мучи се... Па и Радована Граховца из Билеће, причају, срео је једном у Дубровнику како мијеша малтер. Одмах се сажалио на младића. То је, ваљда, везано с оном мотиком коју је и сам давно хитнуо и побјегао и из винограда и од куће, те ти је Радована зачас наговорио да се посвети занату везаном за бледну, даљину и експозицију... - каже синовац Гојка Граховца, Мирко. И знате шта, закључиће након дугог монолога Мирко Граховац из Поткома, нико се није покајао што је послушао савјет! И данас, изнад винограда, гдје су чокоте недавно обрали, леже старе, зарђале шкољке једног "опела" и једне "олимпије". Остаци два аутомобила, које је у своје вријеме довезао Гојко и поклонио двојици своје браће из Поткома! Зарадио их је, између осталог, ходећи и путујући по брдским и планинским селима Херцеговине, по Влаховићима, Врањској, Хргуду, по најзабаченијим селима - фотографишући ђаке, којима су те давне слике сада непроцјењиво драге успомене из младости, нешто са чим се ни по коју цијену не би растали. Уз те портрете, остало је и понешто слика из херцеговачког живота који је заувијек прошао, слика које о том животу говоре више него хиљаде ријечи. Текст и снимци Жарко ЈAЊИЋ СПОМЕНИК Гојко Граховац није био тако богат. Aли имућан јесте. Када је 1979. отишао у пензију, преселио се у Београд, гдје је купио кућу. Сину Драгану (осим њега, имао је и двије кћерке) оставио је кућу у Бањи Ковиљачи и фотографску радњу у Лозници, коју је давно из Бање Ковиљаче био преселио у тај град. Недуго послије његове смрти повелика група оних фотографа које је научио првим корацима договарала се да му заједнички подигне споменик. Aли, из породице су им, уз захвалност, рекли да то није потребно, да ће то сами обавити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.