Великохрватски снови

Павелићев сљедбеник Туђман гајио је исте - територијалне претензије, да створи велику Хрватску узимањем Босне

Једном другом приликом Туђман се отворено дефинише као достојан следбеник великохрватских аспирација Aнте Павелића, јер инсистира на ".. природним и историјским границама Хрватске..." и то образлаже: "..али бацимо само један поглед на земљописну карту, не мора се бити повјесничар, па да се увиди да Босна гради једну геополитичку цјелину са Хрватском.." У истом даху он означава "великосрпство" као свог највећег непријатеља. Индикативно је, међутим, да су се сви послератни хрватски властодршци - од комунисте Тита до екстремног шовинисте Туђмана - свом снагом бранили и од саме помисли да се на местима добро познатих масовних стратишта организују систематска ископавања, установљавање броја и, евентуално, идентификација жртава. У својој књизи "Беспућа повјесне збиљности" Туђман се профилактички осврће на ту могућност, да једног дана притисак светске научне и хуманистичке јавности заиста постане толико велики да Хрватска буде приморана да пристане на ископавања и ексхумације, на примјер на терену Јасеновца. Тада би био крај спекулацијама, неважећим пописима становништва и недостојним лицитирањем око броја усташких жртава. Он, дакле, у овом памфлету поставља и следећу тезу: највећи део хрватских домобрана и усташа, које су Енглези код Блајбурга изручили Титовим стрељачким стројевима одведен је управо у Јасеновац, тамо побијен и сахрањен. Заташкавње злочина У истој књизи наилазимо и, поред традиционално србофобних, и на изразите антисемитске елементе. Без обзира на чињеницу да су усташе у НДХ, осим Срба, побиле и око 40.000 Јевреја и између 30.000 - 60.000 Синти и Рома, Туђман ставља тежиште на тврдњу, да су Јевреји "... заузимали један привилеговани положај у Јасеновцу (...) јер су судјеловали у клању не-Јевреја, комуниста, Срба и Цигана.." Ове своје експлозивне и дубоко неморалне тезе заснива Туђман на укупно две изјаве бивших заточеника Јасеновца, који су "... услед активне сурадње са усташком управом логора, привремено отпуштени из логора..." Ни хрватски комунисти, као што се види на примеру Јосипа Броза Тита, нису у суштини ( иако у другој форми) одступали од слеђења једног "вишег циља". Туђман и ова последња независна Хрватска су само једна од консеквенци и њихове владавине: забетонирања српских масовних гробница у Босни и Херцеговини, забрана ексхумација на терену Јасеновца, одбојност и према научном истраживању усташких злочина, висок степен - правне и моралне толеранције и према доказано усташким и проусташким хрватским римокатоличким клирицима, итд. Било је, свакако, и јавних одступања од те комунистичке "интернационалистичке, братствено-јединствене" форме заташкавања усташке прошлости. Када је, на примјер 3. јула 1966. године, отваран Спомен-парк на терену концентрационог логора Јасеновац, високи хрватски комунистички функционер и предсједник хрватског Сабора, Стјепан Крајачић, поздравио је српску делегацију речима: "Мало вас смо, својевремено, овде побили!" Стево је кажњен, искључиво, повлачењем са положаја председника хрватског Сабора. Симптоматично је и понашање хрватских римокатоличких и српских православних достојанственика у односу на ову (заједничку) прошлост. При освештању цркве у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, говорио је патријарх Српске православне цркве, господин Герман: "Наша православна децо, ви живите овде заједно са својом хрватском браћом римокатоличке вере. Наша заједничка, тешка и паћеничка прошлост нас је зближила и упутила једне на друге. Нека Јасеновац буде једна велика и страшна опомена, која нам јасно показује, да би међусобно подношење и љубав требали да буду закон нашег будућег заједничког живота. Остварењу овог идеала треба да служи и ова Божија кућа, као и све отале цркве и манастири, сва места где се назива Бог и где се чује и примењује Христово учење о љубави..." То је био поглавар цркве, која је искључиво била жртва усташког геноцида. Шта је је рекао др Кухарић Један позвани гост се, нажалост, није појавио при овом освештању цркве на масовном стратишту Јасеновац - хрватски кардинал и председник хрватске Бискупске конференције, наследник др Aлојзија Степинца, др Фрањо Кухарић. Он је, наиме, свој став изнео у једном интервјуу париском "Ле Монде": "У свом говору 10. фебруара 1981. године, поводом двадесет и прве годишњице смрти кардинала др Aлојзија Степинца, изјавио је др Кухарић, да су срамотне лаже да су католички свештеници били команданти оне људске кланице. Овом оптужбом се покушава, да се кардинал Степинац учини одговорним за 40.000 жртава, које се приписују логору Јасеновац..." То је рекао поглавар хрватског огранка римокатоличке цркве, која, ни по хрватским заговорницима балканске верзије "лажи о Aушвицу" - није била учесник у усташком геноциду. Тезу о поменутом столетном континуитету стремљења Хрвата ка "вишем циљу" и непрекидном припремању разграничавања од православних Срба, поништавању било какве форме заједничке државности (осим, као што смо видели, у утопијском случају покатоличавања и похрваћивања), потребно је константно преиспитивати. Та теза је, поред осталог, и у непосредној вези са мојом поставком, да је Југославија била један неискрени и сврсисходни пројекат и, истовремено, једна успешна клопка за Србе и њихове виталне националне интересе. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.