Рођачко зимско љетовање у Горњем Градцу

Четврту годину заредом Драган Јањић из Хајделберга и Жељко Радић из Зрењанина десетак дана заједно проведу у кући свог покојног дједа Данила Јањића, у љубињском селу Горњи Градац, гдје су некад радо долазили као малишани

ЉУБИЊЕ - Има ту нечег посебног. Као у Шантићевој пјесми "Претпразничко вече". Све обично, а чека се нешто велико... Сјеверац брије преко голих врхова Ситнице, Пелинковца и Ђурђеве Главе, силовито се стушти ка Љубињском пољу, а у старој кући са чардаком, под старом мурвом, у љубињском Горњем Градцу два "странца" - један из Хајделберга, други из Зрењанина - засјели крај врелог "смедеревца". Јарца ватра, пуцкетају наложене брстине и ендемична ђедобрада, топлина и милина шире се до сваког кухињског кутка, па и креденца - у ком су сложене слике дједа и баке, којих одавно нема. Нигдје, до у мислима ове двојице... Они, Драган Јањић (44) и Жељко Радић (48), у ствари нису странци него рођаци, ова кућа испуњена угодним миром у крашкој зимској идили - кућа је њиховог покојног дједа Данила Јањића. - Четврту зиму заредом, почетком фебруара, долазим из Њемачке, Жељко ми се придружи из Србије и стижемо на "зимско љетовање" од десетак дана, у кућу, гдје је рођен мој покојни отац Милорад и његова покојна мајка Драгиња, који бјеху брат и сестра, а у којој смо и ми проводили дио дјетињства, док нам је дјед Данило био жив - прича Драган Јањић, власник приватне фирме која се бави хортикултуром у Хајделбергу. - Многи наши најближи одавно су помрли. Зато прво одемо до градачког гробља и цркве на бријегу, запалимо им свијеће за покој душе, па потом обиђемо родбину у Љубињу, Вођенима, Крајпољу, Кртињу и Жрвњу - Ђуриће, Јањиће, Ликиће, Костиће, Пешуте, Козиће, Бокиће... Па се вратимо у ову своју кућу, провјетримо је, средимо, наложимо ватру... И? И онда данима причају. Полако, натенане о давним годинама, давним људима, о давно протеклој ријеци времена Горњег Градца, која за тренутак заискри и оживи у тим казивањима и узајамним сјећањима... Све им то, као и оне старе ствари из ове куће, пуно значи. Као невидљиви коријен старој мурви, што је деценијама храни, одржава у животу и чува пред налетима оваквих - најхладнијих вјетрова... Зато Драган и његов рођак Жељко Радић, машински техничар из зрењанинског "Житопродукта", послије ужурбаног градског живота, овдје нађу мир - у старој кући, тој топлој луци дјетињства, за коју су и сами везани невидљивим ланцима. - Овдје смо редовно љетовали - наставља Драганову причу Жељко - све док је дјед Данило био жив, до 1980. године, онда рјеђе... Ујак Милорад, који је у Горњи Градац био избјегао из ратног Сарајева, умро је овдје 1993, бака Милева - три године послије њега... Моја мајка Драгиња умрла је још 1962. године у Зрењанину, имао сам само двије године. Становали смо у Равном Тополовцу, гдје ми је отац стигао као колонист из села Жрвањ. Дјед и баба су послије њене сахране хтјели да ме воде са собом у Херцеговину, али мој ћаћа Косто Радић није дао. Кад сам мало ојачао долазио сам овдје љети. Како ти може бити код дједа и баке него лијепо? Често те дане и сада споменем мојој супрузи Мирјани и синовима, 18-годишњем Стефану и 13-годишњем Немањи. Па опет нико их не разумије као мој рођак Драган, пошто је свако љето свог дјетињства и дјечаштва, долазећи из родног Сарајева, проводио у Горњем Градцу са дједом Данилом и његовим братом Пером. Са Пером је орао, копао, јахао коња Лиска, возио се на брани којом је он равнао засијане парцеле од кућних Подворница до Кривача, Зуруша и Дајића код Капавице, а коју су вукли волови Зимоња и Зекоња... тако да ми је најмање чудно што је послије завршио Пољопривредни факултет у Сарајеву, мада ми је мало необично што је одабрао технолошки смјер. Драган додаје да му је и оно што је научио од старог Пере и оно на факултету добродошло у послу којим се од 1996. године бави у Хајделбергу: - Задовољан сам. Радим у природи, као што сам некад радио и овдје. Надам се да ћу до краја живота бити здрав и да нећу имати потребе да мијењам посао. Једном деведесет и неке у Њемачкој ломио сам се да ли да одем у Канаду или да останем. Рачунам: одем ли, бићу још даље од мајке Гордане, која живи на Врбањи у Сарајеву, а опет ме нешто наговара да кренем. Увидјевши моје дилеме, госпођа Гертруд Франк, која ми је при доласку у Њемачку доста помогла, питала ме је знам ли јасно како ће у оба случаја изгледати моја будућност. Одговорио сам јој: госпођо, гдје год одем 'кока-коле' свуда има и свуда је иста! Ја, дакле, не знам како ће тећи мој животни пут, али знам гдје ће завршити. Завршиће у црквеном дворишту крај мале цркве на бријегу у селу Горњи Градац! Посљедњих година, признаје, ништа га тако добро не одмара као ово "зимско љетовање" у некадашњој дједовој кући и прича са рођаком, која понире у неко друго вријеме које сигурно није било богато као ово, али је, свакако, било љепше и безбрижније. Зато то давно вријеме и Жељку и Драгану из ове перспективе дјелује као један "покретни сеоски празник" коме се, ево, враћају из зиме у зиму. Текст и фотографије Жарко ЈAЊИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.