Преминула Барбара Бари

Барбара Бари преминула је у 95. години.

Призната глумица преминула је у сриједу, 28. октобра, у свом дому на Менхетну, након што јој је дијагностикован терминални карцином, преноси „Њујорк тајмс“ (The New York Times). Њена кћерка Џејн Харник изјавила је да је смрт њене мајке била медицински потпомогнута.

Каријера Барбаре Бари обухватала је улоге у позоришту, на филму и телевизији. На Бродвеју је добила номинацију за награду Тони за улогу у оригиналној поставци мјузикла „Компанија“ (Company) Стивена Сондхајма. Била је номинована за Оскара за улогу у филму „Четири мангупа“ (Breaking Away) из 1979. године. На телевизији је играла у серијама „Барни Милер“ (Barney Miller) и „Одједном Сузан“ (Suddenly Susan).

Бари је рођена као Барбара Берман у Чикагу 1931. године. Њена породица преселила се у Корпус Кристи у Тексасу, гдје је похађала Колеџ Дел Мар и студирала новинарство, али се убрзо заинтересовала за глуму. Тај прелаз јој није дјеловао необично.

„На крају крајева, оба занимања су креативна“, изјавила је за „Акрон бикон џурнал“ (Akron Beacon Journal) 1963. године.

Прешла је на Универзитет у Тексасу, гдје је освојила више награда за драмску умјетност, а након дипломирања упутила се у Њујорк.

„Да вам право кажем, једини разлог због којег сам отишла био је тај што је мој дечко живио тамо“, рекла је за тај лист. „Требало је да се вјенчамо, али нисмо могли одмах. Пошто сам већ прошла кроз све муке око селидбе у Њујорк, помислила сам да бих могла барем да покушам да глумим.“

Почела је да ради у позоришту и никада није очекивала да ће направити искорак ка телевизији и филму.

„Имала сам 62 килограма, криве зубе и дугачак нос“, рекла је за „Џурнал“. „Када сам размишљала о глуми, мислила сам само на позориште, ни на шта друго.“

Бари је дебитовала на Бродвеју у представи „Дрвена здјела“ (The Wooden Dish) 1955. године. Године 1959. појавила се у представи „Лукави план гиздаваца“ (The Beaux' Stratagem), а 1966. играла је у комаду „Срећно никад послије“ (Happily Never After).

Њен филмски деби био је 1956. године у остварењу „Див“ (Giant), а до те улоге дошло је зато што је била у посјети породици управо у вријеме када се филм снимао у Корпус Кристију. Ипак, њен најзначајнији рани успјех у каријери остварен је на телевизији. Њене бројне телевизијске улоге током педесетих и шездесетих година обухватале су епизоде у серијама „Браниоци“ (The Defenders), „Рута 66“ (Route 66), „Голи град“ (Naked City), „Доктор Килдер“ (Dr. Kildare), „Зона сумрака“ (The Twilight Zone), „Час Алфреда Хичкока“ (The Alfred Hitchcock Hour) и „Бјегунац“ (The Fugitive).

Године 1964. удала се за глумца, редитеља и продуцента Џеја Харника. Имали су двоје дјеце: Џејн, рођену 1965, и Арона, рођеног 1969. године.

Прва велика филмска улога Барбаре Бари била је 1964. године у остварењу „Један кромпир, два кромпира“ (One Potato, Two Potato). Филм је приказивао међурасну везу између Барбаре Бари, која глуми разведену жену, и мушкарца којег упознаје на послу, а којег је тумачио афроамерички глумац Берни Хамилтон. За ову улогу Бари је освојила награду за најбољу глумицу на Филмском фестивалу у Кану.

„За мене је прича овог филма првенствено дилема једне жене. Расни елемент дјеловао је случајно“, рекла је за „Њујорк тајмс“ 1964. године. „Будући да смо ми глумице нарцисоидне особе, сценарио сам прво прочитала због улоге. Након тога ми је цијела та ситуација дјеловала изузетно погодна за глуму.“

„Када смо почели дубље да улазимо у материју и радимо на филму ’Један кромпир, два кромпира’, заиста сам схватила шта је то заправо. Помислила сам – ух, ово је узбудљиво! Ово је оно што желим. И заиста је било тако“, рекла је.

Године 1970. Бари се појавила у бродвејској поставци мјузикла „Компанија“ у улози Саре и добила номинацију за награду Тони. Сондхајмова музика била је позната као изузетно тешка за учење, али Бари је имала кеца у рукаву – свог супруга. Она је за „Обзервер“ (The Observer) 2017. године испричала да је једног дана, када се глумачка екипа мучила са музиком коју је назвала „немогућом“, однијела партитуру кући Харнику.

Објаснила је да је он „пјевао с листа“, додајући: „Могао је да погледа било који музички комад и одмах га отпјева. Када смо успавали дјецу, радили смо на томе око три и по сата – ја не читам ноте, он ме је научио – и сутрадан сам била једина која је знала да је отпјева.“

Љубав коју је Бари гајила према супругу и дјеци била је дубока. Тема мјузикла „Компанија“ је брак, а када је 1970. године за „Плејбил“ (Playbill) говорила о тој представи, рекла је: „Врло сам досадна када говорим о својој дјеци. Доносе ми толико радости да само о њима причам.“

„Знате ли шта је за мене лична слика брака? Лежање на нашем кревету недјељом ујутру, уз раширени ’Тајмс’, музику која свира са радија и дјецу која цијучу и смију се у јастуцима са нама. Неко је брак назвао ’густином живљења’. Мислим да је то савршен опис, зар не?“

Харник је преминуо 2007. године.

Највећа филмска улога Барбаре Бари била је у остварењу „Четири мангупа“ (Breaking Away) из 1979. године, драми о четворици младића који завршавају средњу школу и размишљају о томе шта даље. Филм је био номинован за пет Оскара, укључујући номинацију за најбољу споредну глумицу за Бари, али када је први пут прочитала сценарио, њена улога у почетку није била толико садржајна као што је на крају постала.

„Позвала сам редитеља и рекла: ’Нема ниједне сцене између мајке и дјечака. Чак не кажемо ни: Хоћеш ли доручак?’“, присјетила се за „Ентертејнмент викли“ (Entertainment Weekly) 2012. године. Сценариста Стив Тешић потом је дописао сцену у којој она говори сину да пасош стално носи са собом.

„Нисмо имали представу да ће овај филм постати оно што је постао“, рекла је Бари за EW. „Али имао је толико људскости. То је филм о америчком животу: о онима који имају и онима који немају, о идеји да можете постићи било шта ако се довољно потрудите.“

У међувремену, на телевизији, Бари је играла Елизабет, супругу Барнија Милера, у 11 епизода популарне хумористичке серије. Филм „Четири мангупа“ адаптиран је у телевизијску серију која се приказивала годину дана, што је Бари донијело прву номинацију за награду Еми. Њене остале телевизијске улоге обухватале су наслове „Такерова вјештица“ (Tucker’s Witch), „Двострука невоља“ (Double Trouble) и ситком Брук Шилдс „Одједном Сузан“ (Suddenly Susan).

Бари је такође добила двије номинације за Еми за епизодне улоге у серијама „Ред и закон“ (Law & Order) и „Ред и закон: Одјељење за специјалне жртве“ (Law & Order: SVU). Њено појављивање у овој другој серији било је својеврсно затварање круга, пошто је ишла на колеџ са мајком звијезде серије Маришке Харгитеј, Џејн Менсфилд. Такође је још много пута наступала на Бродвеју, укључујући обновљену поставку „Виолинисте на крову“ (Fiddler on the Roof) из 2004. године, за коју је стихове написао њен девер Шелдон Харник.

Године 1994. Барбари Бари дијагностикован је рак ректума. Имала је породичну историју ове болести, али то није знала.

„Моји рођаци су ме позвали и рекли: ’Зар ниси знала да се ова болест провлачи кроз нашу породицу већ три генерације?’ Не, нисам знала да то постоји у нашој породици јер се у то вријеме нису изговарале ријечи ректум, нити рак“, рекла је за „Саут Флорида Сан Сентинел“ (South Florida Sun Sentinel) 1997. године.

Због стигме повезане са овом болешћу, Бари је постала страствена заговорница подизања свијести о раку ректума и дебелог цријева и написала је двије књиге о својој болести: „Други чин“ (Second Act) из 1997. и „Немојте умријети од стида“ (Don’t Die of Embarrassment) из 1999. године.

„Мислим да ће, ако успијем да проширим свијест о овоме, то бити моје завјештање“, изјавила је за поменути медиј.

Глумици није било стало до признања.

„Не подносим такве ствари“, рекла је за „Њујорк тајмс“ 2017. године. „Не могу то да схватим. Ваш живот је важнији од вашег посла.“

Иза Барбаре Бари остало је њено двоје дјеце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.