Планина Тара у касну јесен одјенула бијело одјело

Иако саме, напуштене и оствљене, очуване или послусрушене ове колибице од бровине, смрчевине и јеловине плијене неком тајанственом љепотом, зраче топлотом прастарог огњишта, миришу на пресушену свињску пршуту и тек проврелу варенику.

НИЈЕ познато да ли је старокелтски бог Тар, по ком је планина Тара добила име, боравио овдје и кад сјеверац зафијуче на непрегледним снијежним пространствима ове планинске љепотице. Ова легендарна планина, на којој је не тако давно љети пасло на стотине стада оваца о којим се старало на десетине пастира који су за љетних мјесеци боравили у типичнимн колибама од дрвета, ових новембарских дана обавијена је велом тишине. До колибица брвнара, запуштених торова, дрвљаника и штала наврате само ноћу вучије дружине али убрзо нестају поовијених репова јер немају шта појести. Иако саме, напуштене и оствљене, очуване или послусрушене ове колибице од бровине, смрчевине и јеловине плијене неком тајанственом љепотом, зраче топлотом прастарог огњишта, миришу на пресушену свињску пршуту и тек проврелу варенику. Чини се да у овој бјелини и дивљини ипак из њихових накривљених баджа куља дим од сагорјеле лучевине, да у њиховим каменим подрумима намјењеним стоци бекећу тек ојагњела и одлучена јагњад а из даљине се дозвају чобани упозоравајући да су вукови у близини. Међу раштрканим и неограђеним брвнарама, разасутим по брежуљцима, у прикрајцима ливада или уз кривудаве стазице вијековима табане нема гробова и ни споменика. Горштаци из Кремана, Биоске, Мокре Горе и других села у низини овдје су боравили љети а у за стоку гладним годинама и зими а сахрањивани су у својим питомијим селима. Нијеми споменици некадашљег живота, обичаја, начина живљења и градње крова над главом су само пастирске колибе које одолијевају мећавама и жегама и још маме погледе заљубљеника у ову опјевану планину. Сигурно да није случајно што је , овдје, на обронку Таре, међу колибама старосједиоцима режисер Емир Кустурица изградио своје село за потребе снимања филма "Завет". Његове дрвене колибе, сокаци, мјечари са црквом и звоником на пропланку стопиле су се са оним изворним и наставиле да живе један нови а на филмској траци и вјечити живот. На крају села, на једном благом брежуљку смјештена је и школа од брвана, сеоска продавница а у близини је, док је филм сниман било и локално гробље. Текст и фотографије Радоје ТAСИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.