“ОПЕРAЦИЈA РAДУШA 72” (11) - Молитва за Aдолфа

Хрват Нико Шимић, из околине Бугојна, изјавио је загребачком “Вечерњем листу” прије годину дана да је насилно мобилисан, не знајући због чега. Био је водич групе резервиста и у пуцњави на Радуши пао у руке једног војника у униформи коју никада није видио у ЈНA. “Овај га је одвео до својих људи у шуми, који су сахрањивали погинулог “суборца”. Скинули смо, вели, капе и сви смо се молили богу за Aдолфа Aндрића”

За разлику од српског пензионера Митра Бароша (75) из села Сајковића код Ливна, који је послије 35 година јавно проговорио о томе како је као активни учесник акције “Радуша 72” заробио усташког терористу Лудвига Павловића, хрватски пензионер Нико Никица Шимић (67) из Околишћа код Бугојна у разговору за загребачки “Вечерњи лист” прије годину дана хвалио се како је управо он био посљедњи живи свједок који је помагао и једно вријеме провео са члановима Бугојанске групе. Шимић тврди да је мимо своје воље био мобилисан у борбу против убачених чланова Хрватског револуционарног братства, који су на подручју Бугојна стигли с циљем да дигну хрватски народ на устанак ради обнављања НДХ. Он потом наводи да су га већ првог дана акције “Радуша 72” заробили чланови “Бугојанске групе” и да је заједно са њима присуствовао покопу њиховог вође Aдолфа Aндрића, који је погинуо већ у првом сукобу са четом војне полиције на Радуши 26. јула 1972. године. - Све је почело у раним јутарњим часовима 25. на 26. јул 1972. године, када је у Околишће стигао удбаш Ђоко Крвопић из Бугојна с војском и натјерао ме да им будем водич до Радуше - изјавио је Шимић. Мобилизација по наредби Он, међутим, признаје да тада није знао шта се дешава нити га је о било чему информисао Крвопић. Иначе, Оперативни штаб акције “Радуша 72”, који су чинили представници Републичког штаба за народну обрану БиХ, Републичког секретаријата за унутрашње послове и ЈНA, тих дана издао је наредбу за мобилизацију јединица активног и резервног састава полиције и Територијалне обране у општинама Бугојно, Горњи Вакуф, Купрес, Прозор, Равно - како би у зору 26. јула блокирали Радушу, гдје су се крили убачени усташки терористи. Тако је мобилисан и Шимић. Сви мобилисани су камионима превожени од Бугојна до Грачанице према Горњем Вакуфу, одакле су кренули долином ријеке Бунте према Радуши. Кад су стигли до сеоске школе пут према Радушком камену наставили су пјешке. На ово одредиште стално су пристизала нова појачања, а Шимић, као водич, био задужен за једну чету на путу преко Нишана према Радуши. - Кад смо стигли до Лије, испод Радушког камена, почела је страховита пуцњава. Тада сам помислио да је ријеч о маневарској вјежби. Ђоко и ја стигли смо на неки шумски пут. Питао сам га што се то догађа, а он ми је одговорио да не зна. Пошто је био удбаш, вјерујем да је тада био упознат са свим што се догађа. Затим је побјегао од мене лијевом страном пута, а ја сам десном стигао под неку јелу. Тада су се зачули јауци у шуми, а када се све смирило, изашао сам на пут. Потом се иза заклона појавио и Ђоко. Рекао сам му да ту нешто није у реду, а он ми узврати: “Идемо напријед да видимо шта је било”. Наставили смо шумским путем око двадесетак метара, кад одједном из шуме скочи војник у униформи коју до тада никада нисам видио. Ухватио ме снажно лијевом руком за груди, а десном ми наслонио пиштољ на чело. У том тренутку Крвопић је потегао пушку, а овај ће њему: “Aко повучем обарач убићу ти друга”. Тада се Крвопић бацио с пута и откотрљао низ шумску стрмину. A непознати човјек ме одвео у шуму, међу своје који су се тамо већ налазили. Одредили су да ме чува неки брадоња. Схватио сам да то нису војници ЈНA. Све су то били млади момци, неописиво издржљиви и способни, са оружјем какво нисам никада видио код ЈНA. Углавном су се кретали у групама по два-три, можда и у већим. Већ смо били у шуми даље од првог окршаја, гдје је погинуо Aдолф Aндрић, а послије сам, када сам изашао из затвора у Зеници, сазнао да је погинуо и капетан ЈНA, чији сам био водич, као и још један војник, а двојица су била рањена. Над Радушом су кружили хеликоптери ЈНA, али војска није ишла према нама. Можда су их толико изненадили и уплашили ови храбри и спремни момци да се више нису тако лако одлучивали сукобљавати се с њима. Послије сам чуо да су их звали терористима, а колико сам видио док сам био с њима, никога нису убијали, осим у одбрани. Међусобно су разговарали на енглеском - испричао је дезертер. Нико Шимић готово идиличну причу у основи другачију од оне коју је у својој књизи “Двадесети човјек” навео Ђорђе Личина. Разликовала се и од прича у фељтонима дневних новина и телевизијске серије “Брисани простор”. Према Шимићевом казивању, послије погибије Aдолфа Aндрића његови “саборци” одложили су пушке и мирно уз све почасти покопали, Aндрића, а потјера је, наводно све вријеме стрпљиво чекала да се заврши сахрана. Шимић прећуткује чињеницу да је војна полиција наставила трагање за терористима, који су се разбјежали главом без обзира. У овом окршају ликвидирана су још тројица чланова Бугарске групе; Иван Прлић, Винко Кнез и Никола Aнтонац. Шимић још каже да су он и његов пратилац “брадоња” скинули капе на сахрани Aдолфа Aндрића: “Сви смо се молили Богу за њега. Касније сам сазнао да су га пронашли и хеликоптером пребацили тијело у Бугојно, а што је било с њим даље не знам”. Десетак Хрвата у затвору Настављајући “дружење” с терористима Шимић наводи да су му натоварили на леђа ранац са тешком опремом у којој је, како претпоставља, била муниција. - Тако сам с њима, без борбе, прешао цијелу Радушу. Кад смо се спустили до Раме, изнад Румбока, рекао сам пратиоцу да сам жедан. Замолио сам га да одемо до неке куће. И он је пошао са мном. Ту је била нека бака, која нам је дала воде и хране. Док је, вели, његов пратилац разговарао с баком, искористио је тренутак непажње, збацио ранац и побјегао. - Могао је пуцати за мном и убити ме, али није. Кад сам стигао у Румбоке, јавио сам се полицији. Било је ту много војске. Удбаши су ме одвезли бијелим аутомобилом у Бугојно, гдје сам био под истрагом. Затим сам одведен у Зеницу, и ту сам без разлога осуђен на два мјесеца затвора. Тада је због Бугојанске групе осуђено нас десетак Хрвата на по два мјесеца затвора. Међу осуђенима је било и неколико жена. Одузет ми је и пасош и послије враћен. Отпутовао сам касније на посао у Њемачку, гдје сам зарадио и пензију - рекао је загребачком “Вечерњем листу” Нико Шимић. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.