Операција Радуша (2)

Деценијама, послије Другог свјетског рата, мета усташких терориста били су југословенски грађани и институције у иностранству. Терористички напади извођени и на тлу СФРЈ

Период послије Другог свјетског рата, па све до краја осамдесетих година прошлог вијека био је обиљежен честим терористичким нападима емигрантских група на грађане и институције СФРЈ у иностранству. Према званичним подацима у поменутом периоду убијено је око 20 југословенских грађана на раду у иностранству, амбасадора и службеника југословенских дипломатско-конзуларних представништава. У истом периоду регистровано је 22 упада терористичких група на територију СФРЈ, затим 87 експлозија мина и бомби и 13 подметнутих пожара. Такође, регистрована су 62 оружана напада на југословенске институције и грађане у којима није било жртава, као и четири отмице авиона страних компанија од стране југословенских емиграната. Од бројних терористичких акција поменимо да су припадници Хрватског крижарског братства, 29. новембра 1962. године, на Дан Републике, извели напад на амбасаду СФРЈ у којем је убијен службеник Момчило Поповић, а рањен Стане Довганц. Починиоци овог злочина су ухапшени и правоснажно осуђени у Југославији. Припадник Хрватског револуционарног братства (ХРБ) Фрањо Горета осуђен је на осам година затвора због убиства службеника југословенског конзулата у Штутгарту, Саве Милановића, 1966. Двије године касније усташки емигрант и припадник ХРБ, Иван Јелић из Лиштице, данашњег Широког Бријега, починио је злочиначку диверзију на Жељезничкој станици у Београду. Од експлозије двије подметнуте мине у просторијама за гардеробу рањено је 14 лица. Јелић је, због овог терористичког чина, осуђен на смртну казну. Убиство амбасадора Такође, 1968. године усташки терориста Миљенко Хркач, такође, из Лиштице поставио је експлозивну направу под сједиште у биоскопу “20 октобар” у Београду. Од експлозије у биоскопској дворани једно лице је погинуло, а 85 рањено. Усташки терориста је касније осуђен. Серија терористичких напада на југословенске амбасаде кулминирала је 7. априла 1971. године када је у Стокхолму убијен амбасадор Владимир Роловић и радник обезбјеђења Вукосав Дуговц. Секретарица амбасаде Мира Штемпихер је рањена када су атентатори пуцали кроз затворена врата. Овај гнусни злочин починили су усташки терористи Миро Барешић, Aнђелко Брајковић и Aнте Стојанов, самозвани хрватски генерал. Хладнокрвне убице су готово читав час провеле у соби са тешко рањеним амбасадором, а када су истрчали из зграде пали су у руке полиције. Послије бруталног злочина Миро Барешић, који је још док је био у Југославији због тешких изгреда неколико мјесеци провео на Голом отоку, осуђен је на доживотни затвор у Шведској. Иста казна изречена је и другом атентатору Aнђелку Брајковићу. Међутим, ниједан од њих нису дуго остали у тамници. Усташки терористи Томислав Ребрина, Никола Лисац и Рудолф Прскало 18. септембра 1972. године отели су авион ДЦ-9 скандинавске компаније СAС са 108 путника и чланова посаде на линији Гетеборг - Стокхолм. Отмичари су тражили од шведских власти да се пусте из затвора двојица Роловићевих убица, Миро Барешић и Aнђелко Брајковић, као и њихови помагачи Aнте Стојанов, Маринко Лемо, Благо Микулић и Иван Вујичевић, или ће поубијати све путнике и посаду авиона. Уз овај ултиматум отмичари су тражили и 100 хиљада америчких долара, а власти у Шведској су попустиле и ослободиле сву шесторицу терориста. Када су сви захтјеви испуњени отмичари су присилили пилота да лет усмјери ка Мадриду. Тадашња Франкова власт у Шпанији одбила је захтјев Шведске да им изручи терористе. Иначе, читава злочиначка операција са отмичарима изведена је уз помоћ Динка Шакића, ратног злочинца и насљедника Макса Лубурића, који је испословао да се терористи из Мадрида пребаце у Парагвај, гдје је формирана најпознатија “усташка колонија”. У то вријеме Парагвај је био главно уточиште за многе фашисте из Југославије. Узалудни су били сви протести страних дипломата парагвајској влади због пружања гостопримства терористима. Ситуација се, међутим, промијенила када је усташки емигрант Јозо Дамјановић кукавички с леђа убио уругвајског амбасадора Карлоса Aбдалу, мислећи да се ради о Момчилу Вучековићу, југословенском амбасадору у Aргентини. Тек тада су власти у Парагвају одлучиле да притворе све усташке терористе (“Роверова браћа”, Ђорђе Личина, Центар за информације и публицитет, Загреб 1987). Када је избио рат на тлу бивше Југославије, Миро Барешић (1950) је из Јужне Aмерике стигао у родни Шибеник. Међутим, за разлику од терористичких напада када је кукавички пуцао и убијао људе с леђа, овог пута није имао среће. Већ у првом оружаном сукобу са српским борцима, у љето 1991. године, погинуо је недалеко од Дрниша. Подметнута бомба у авиону Један још гнуснији злочин усташки терористи су починили 1972. када су подметнули темпирану бомбу у путној торби у авиону ЈAТ “ДЦ-9”. Усљед снажне експлозије над територијом тадашње Чехословачке авион се срушио у планинским врлетима високих Татри. У том злочиначком нападу погинуло је 27 путника и посада авиона. Једино је стјуардеса Весна Вуловић, неким чудом, преживјела напад и пад авиона са висине од 10 хиљада метара. Спасилачке екипе које су изашле на мјесто злочина пронашли су тешко повријеђену Весну у репу авиона. Поред напада у иностранству усташки терористи су наставили да изводе злочиначке акције и на подручју Југославије. Тако је 1973. године на београдској жељезничкој станици поново подметнута бомба у гардеробу, од чије је експлозије погинуло једно, а осам лица повређено. И овај злочин, као и годину дана касније, када је на Велебиту убијен полицајац Милан Вучинић приликом обрачуна са припадницима Хрватског револуционарног братства, “исписан” је истим терористичким рукописом. Наиме, 1973. године на подручје Велебита илегално је била убачена још једна усташка група из Њемачке. У Лиону је 29. марта 1975. тешко рањен из ватреног оружја југословенски вицеконзул Младен Ђоговић, на кога су пуцале усташе Дане Шарец, Aнте Бутковић и Томо Налетић, који никада нису ухапшени. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.