Фото: Фејсбук/никола_роквиц
| Никола Роквић о Маринковим посљедњим данима
БЕОГРАД - Никола Роквић је у емотивној исповјести проговорио о посљедњим данима Маринка Роквића, брату по оцу Дарију који живи у Канади, али и породици и миру коју проналази у манастирима.
Колико Вас је вјера бодрила и колико Вам је она помогла у тешким моментима? А имали сте тешке моменте, посебно послије смрти оца, јер сваки губитак најближег оставља ожиљак на души.
- Па како не. Апсолутно ми је вера највећи, ослонац, јер човек без вере, једноставно јако је тешко да схвати неке ствари и да живи уопште. Тако да, јесте, било је тешких тренутака, али кроз веру и кроз ту спознају, ти схватиш да је то тако морало да буде и да можда неке ствари које бих некако прихватио као јако тешке, ти у вери и у тој љубави и у тим тешким тренуцима добијеш увид да и то можда баш и није тако драматично и да није тако лоше, већ да увек има та вера и нада која даје једну љубав, мир и уопште наду за будућност.
Отац Вам је био велика подршка. Но, колико Вам је било тешко да га посљедњих мјесеци пред смрт гледате немоћног иако се Маринко до посљедњег тренутка борио и није хтио да се преда. Колико сте се Ви осјећали немоћно кад не можете да му помогнете, а желите свом снагом?
- Па, мислим да свако ко је прошао кроз неке тешке ситуације, да ли болест најближих, је прошао кроз то, једноставно немоћ. Ми смо од старта знали да ту нема помоћи, једноставно каква је дијагноза била, али човек се бори, увек нада последња умире, и бориш се до краја. И стварно смо се онако годину, годину дана херојски борили и нисмо одустајали. Али наравно, кад дође тај неки тренутак где си све дао и схватиш да више нема помоћи, једноставно некада треба знати пустити човека да оде. То су ти неки тренуци који су тешки за породицу, али то је једноставно живот. Али ето, за нас хришћане је то једна ствар коју сви чекамо и живимо за тај дан и тренутак, и ако си успео у свом животу, а поготово кроз болест, ако сагледамо том једном широм сликом. Болест може да буде неком и благослов, да имаш неко време дато које неке ствари можеш да урадиш, да сагледаш из другог угла. Јер ми кад смо здрави, кад смо пуни снаге, ми смо силни, и онда не видимо неке ствари, чинимо неке ствари које можда и нису толико на спасење наше душе. А у болести ти човек некако ипак сагледа свој живот цео и може некако да намести све те неке ствари како треба. Тако да, овај, једноставно у тим неким тешким тренуцима, наравно по људској природи буде тешко, али ти онда Господ, ако си на том путу, да ту једну утеху и сазнање да ипак ту није крај.

Фејсбук/никола_роквиц
Вјероватно је Маринко у тим тренуцима, у болести, видио колико је вољен?
- Наравно, и то сам више пута рекао. У тим тренуцима ти једноставно некако стално треба да нам буде ту. Није ти битно колико, да ли имаш једну кућу, две куће, један стан, оваква кола. Мислим, сви ми кроз живот се боримо да придобијемо што више и да зарадимо и да лепо живимо. Али у тим тренуцима ти остаје само оно добро што си чинио и оно лоше што си чинио, и наравно породица која је уз тебе.Тако да су то, ипак најбитније ствари.

Велику подршку добијате и од браће. Један је у Београду, други је ван Србије. Колико Вам је Дарио који живи ван Србије и којег рјеђе гледате, буду сусрети са њим емотивнији?
- Дарио је наша велика љубав и наш брат кога волимо бескрајно. Он је тако један диван и добар човек и онако изгледа онако крупан. Када смо били скорије у Канади, па моји музичари, кад су га видели- уплашиш се колики је онако делује крупно, а онда кад га упознаш и с првом речи, он је толико благ и добар човек и стварно смо радосни и захвални што имамо таквог брата и што је наша крв и што смо, ето, уз помоћ родитеља успели да све те неке клишее које би нас можда водили у неком другом смеру одстранили и много се волимо. Били смо тамо и упознали смо и Даријеву мајку и она је јако дивна жена која је, ето, успела да својим снагама тако лепо васпита сина. Мени кажу он ти је полубрат, не, ми смо браћа, преноси Курир.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.