Крвава кошуља сарајевска (22)

"Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, и не моћи учинити ништа да се објасне међу собом и зближе... бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац..." (Иво Aндрић)

НЕДЈЕЉA, 1. маја 1994. Била су два сата по подне, стајали смо у дворишту Старе православне цркве и очекивали проту Крстана Бијељца. Све је било договорено, требало је само да се сачека и да се деси нешто лепо. Васкрс је, наш свештеник је јутрос обавио службу божју овде у цркви, а онда отишао у цркву светог Преображења на Долац, малти, доста далеко, где је такође служио. Та црква је почетком рата добро оштећена, налазила се на првој линији фронта, па је, нешто од борби, а највише од варварства, изгледала јадно и напуштено. Неко се од овдашњих власти сетио да поправи цркву, да се покаже свету како у Сарајеву муслимани помажу ревитализацији православне богомоље, док Срби масовно руше џамије по БиХ. Био сам радостан кад сам најзад видео како стари прота лако и храбро носи својих осамдесет година и жури главном улицом. Око мене је скакутала Ена Ђукић, шестогодишња девојчица, којој данас треба да будем кум на крштењу. Ушли смо у цркву, а у њој тешка, света тишина. Бледа светлост воштаница просипа се по нама и као да ретушира лепо Енино лице. Опчињен, нисам могао одвојити поглед од ње. Изгледала је сасвим другачије, а мене је окруживало нешто што нисам познавао: непознат мирис црквене светковине којој је свештеник придавао одлучну важност и трудио се да то пренесе и на мене. Ена је, иначе, љупка девојчица, делује озбиљно и свечано, иако је највише познајем као немирну и неукротиву. Одједном је кротка и смерна, увлачи се у мене и нежно стиска моје руке које непрекидно држи као да је овај свети чин преображава. Осећам да моје кумче некоме овде верује. Док прота поје, буљим у иконостас, упирем поглед иза царских двери, загледам патиниране иконе и лелујаве врхове воштаница, и све ми делује као изгубљена и заборављена лепота. Пренух се. "Кажи, куме, одричем се", говори ми прота и наставља своје појање. Трудио сам се, како сам знао и умео, да ову светковину доживим са пуним достојанством. Успевам да се усредсредим, да ухватим ритам свештениковог кретања, корачао сам за њим, држећи Ену, као да идем у неки други, непознат свет. "Одричем се", ни сам не знам колико сам пута поновио. Седели смо у стану Ђукићевих и прослављали. Окупила се Енина родбина, само са мајчине стране. Сви изгледају лепи и задовољни. Милост божја је била са њима, да ли је била и са мном? Четвртак, 5. маја 1994. Док сам силазио низ Џиџиковац, идући у сусрет др Лели Васић - Грујић и проти Крстану Бјељцу са којима треба да транспортером УНПРОФОР-а идем на аеродром, на ничију земљу, простор између два закрвављена света, притискала ме Aндрићева мисао: "Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, и не моћи учинити ништа да се објасне међу собом и зближе, волети и мрзети један и други, колебати се и поводити целог века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време." Мучнину од размишљања нису могли одагнати озбиљна лица мојих сапутника. Од читавог разговора у транспортеру, где су седела и два, до зуба наоружана, млада канадска војника, бележим да је Лела савидљивом брижношћу, сигурно притиснута бременом тешког искуства, само рекла: "Aннус херрибилис - ужасна година". Осамдесетогодишњи прота процедио је да је старост најпогубније људско доба, јер не можеш да се браниш, а немаш времена да нешто мењаш. Разговор са Момиром Јунгићем и Браном Крстићем, који су дошли са Пала, представљали српску власт и нову српску државу, био је кратак, неусиљен али званичан. Све смо се договорили, но нисам био уверен да су ова два човека, и сами једно време становници опкољеног града, разумевали, или довољно марили за то, да су разговарали са људима који су "код два завичаја без иједнога", код куће, а странци. Неповерењем се не граде мостови међу људима, а живели смо на две стране и то је било довољно да се не зна шта ко осећа. Нисам имао дилему да ли Момир Јунгић представља или не значајну, утицајну политичку личност на Палама. И кад је желео најбоље, и кад није жалио напор до крајњих људских могућности да помогне, резултати наше сарадње нису били ни приближни уложеном труду. То је био необорив доказ да он ни о чему није могао да одлучује. Његови наредбодавци су имали жалосно неразумљив однос према најнесрећнијем делу свог народа, који се игром судбине, неорганизован, делом и због раније изграђене свести, без јасно профилисаних националних програма и институција, нашао на нежељеном месту, најблаже речено између две ватре, између уперених цеви. За нешто више од годину дана разговарао сам са више од пет хиљада Срба у овом делу града, на мом рамену стотине њих нису могли зауставити сузе, а не чине то озбиљни, старији људи од беса. Сви су хтели само једно: да оду од ове беде, од страха, од непримерене суровости, од двоструке угрожености, и сви су најављивали немогуће, само да се освете, није важно колико ће чекати. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.