Крвава кошуља сарајевска (2)

Убиство свата на Башчаршији и тргање сватовске, српске заставе, догађај с почетка марта, не заборавља се. Aко се по нечему осјећала разлика међу Сарајлијама онда је она била жестини степена гнушања због овог инцидента који је тешко повриједио Србе. Свуноћ састанчење групе средовјечних људи у комшијском кафићу, који су овдје виђани мјесецима, остављало је утисак нечега тајанственог, злослутног

Моје дубоко укорењене навике и јутрос су победиле рационално размишљање: иако је субота, нерадни дан, а и послови су већ увелико замрли, устао сам рано и пре шест часова изишао из куће. У исто време, из кафића који се налази тик уз улаз куће у којој станујем, у улици Матије Гупца, изашао је Мустафа Шошић, власник тог кафића, мој комшија на спрату, а са њим пет озбиљних, као од брда одваљених људи, које помало и познајем јер их последњих месеци често виђам, баш у ово за кафану непримерено време. Љубазно, као увек, поздравио ме комшија, а петорица људи, четрдесетих година, село је у своје нове, дуге и црне аутомобиле и споро, са невероватно малим размаком између возила, отклизало низ моју стрму улицу. Изгледали су као дуга, црна застава, злослутна, што једва лелуја на ветру. Кренуо сам у супротном правцу, уз улицу размишљајући и питајући се - шта ови људи раде сву ноћ у кафићу: сигурно нису пили, приметило би се; можда су коцкали или радили нешто што не могу докучити, али у сваком случају необично је, посебно што осим власника нема друге послуге, а њега раније нисам виђао да послужује. Има у томе нешто тајанствено помислих. Срео сам успут свог кројача, увек веселог старијег човека пореклом из Братунца, снисходљиво присног, сићушног, мале уске главе и испијеног, болешљивог лица, али врашки вредног и упорног и надасве доброг мајстора свог заната. "Бајрам мубарек олсун", поздрављам га; би му драго, узврати широким осмехом и срдачношћу, позва на "кахву". Канцеларија је била глува и хладна, не греје се суботом, а поште мало, и једна необична порука: возач шлепера обавештава дасе вратио са пута из Требиња и да више не жели да иде тамо, јер је у дворишту требињске штампарије видео графичке машине опљачкане из дубровачке штампарије "Будућност". Прелистао сам новине, и сарајевске и београдске, загребачке више не долазе, и од свега што пише, а нарочито од оног што се наслућује, хвата ме горчина. Досађујем се, телефонирам и коначно пријатна вест: породица мог брата, после тридесетпетогодишњег боравка и живота у Дубровнику, успела је да извуче живу главу. Делују, у разговору, безнадежно, поражено и гневно, наглашавајући да су без ичега - што руха на њима, што круха у њима. Тешио сам их да живот увек почиње од данас, али нису марили за утеху. Пред подне у канцеларију улазе Идриз Фазлић и Ратко Драшковић, увек нераздвојни и добро весели. Позивају на пиће, а разлог је увек лако наћи; данашњи је посебан: објављено је ко су добитници шестоаприлских награда града Сарајева, највећег признања које овај град додељује својим истакнутим грађанима. После недавног избора међу бизнисмене године у БиХ, Ратко Драшковић је добитник и шестоаприлске награде. Придружујем им се у пићу. "Као што знате, мене не занима политика, мене занима посао, али са овом политиком или политикама, како хоћете, нема посла ни правог бизниса", говори Ратко Драшковић. "Проћи ће и ова лудост као и свака друга. Шта смо могли и очекивати - кад је поплава, прво говна испливају", одвише гласно узвраћа Идриз. "A последња потону", кроз смех узвраћа Драшковић, потом се уозбиљи и настави: "Слушао сам свог комшију, био је љут и бијесан, он без устезања тешко оптужује власт, нарочито Министарство унутрашњих послова да је организовано сакрило убицу свата на Башчаршији, а да је тргање заставе сватовске, дакле, српске, наљутило Србе. Од љутње до мржње није далеко." Догађаји с почетком марта тешко су се заборављали. Aко се и по чему осећала разлика међу нама, онда је она била у степену жестине гнушања због поменутих догађаја. "Ма ко ће нас тројицу посвађати", пита Идриз и сипа виски којег све брже нестаје из флаше. "Мислиш ли и ти тако?" обраћа се мени и, као да већ зна мој одговор, жустро трља руке. Вратио сам се кући бучним сарајевским улицама. Пролеће је, субота, пуно је познатих лица која поздрављају широким осмехом или веселим махањем, али је доста и оних, напрасно уочљивих, неприлагођених пролетном Сарајеву, који на свим угловима где се секу улице, у свим пасажима, па и дуж улица, у групама, са огромним свежњевима новчаница у рукама - купују девизе. Њихова лица су озбиљна, некако оштра, мрачна, застрашујућа, па сам се обрадовао кад сам, полазећи уз Далматинску улицу, сустигао Милана Aчића, генерала, некад команданта сарајевске армијске области. Био је у цивилном оделу, некако необичан. Нисмо пуно причали, што није био резултат међусобног неповерења, напротив. Ипак је нешто лебдело у зраку због чега се и мислило и говорило са задршком. На директна питања, од чега се и састојао наш разговор, одговарали смо најчешће неким недефинисаним осмехом или чуђењем. Још увек није могао да отрпи било какву критику на рачун Југословенске народне армије: "Бојим се", рекао је, "да је од свих државних, политичких и других структура које су федеративну Југославију чиниле државом, остала још само армија. Колико ће то и она бити, заиста не знам". Постоје времена и околности кад мишљење других и није нарочито битно. О важним животним питањима човек, ипак, одлучује сам. A спадао сам у онај круг људи који су безрезервно веровали да, док је Југословенска народна армија у БиХ, да је то и моја држава, док је Aрмија у Сарајеву, да је то и мој град. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.