Крвава кошуља сарајевска (12)

Ране на души најтеже зарастају и они који то знају, гурају људе све дубље у безнађе. У непроспаваним хладним ноћима човјек покушава читањем да побјегне од стварности и све више сазнаје да данас мање вјерује него јуче. Разлика међу људима бдије и у глуво доба, коју искуцавају часовници четири религије. Некад је видљива и подмукла, увијек слична мржњи, пише Иво Aндрић

Уторак, 2. фебруара 1993. Већ пет дана у јужном делу града све гори и све се руши. Смртоносна канонада полако се примицала према нама. С Вемићеве терасе, заклоњени иза стуба, данас лепо видимо како кроз дим и прашину прште раскомадани кровови и малтер с Медицинског факултета, Очне клинике, Трансфузије, ни сто метара далеко од нас и доле од православног гробља и капеле видовданских јунака. Како ли се сада зове, још не знам. Сишли смо до нашег стана на трећем спрату, у стубишту престрављени људи, Фрањо Ластавец изнео транзистор; слушам кроз грмљавину стравичне вести и злослутне претње. Мржња која допире из етера простире се и стубиштем, неки куну, неки псују. Рањавају нам душу као да не знају да ране на души најтеже зарастају. Или то добро знају и тиме нас дефинитивно гурају у безнађе и руше све мостове који нас, како-тако, повезују. Ушао сам у стан и осетих усамљеност. Призивам и наслућујем саговорника. Михајло Вемић није са руба свакодневног живота. Он је од ретких знатижељника које сам срео у рату који у себи није убио изворну радост читања. Знам да, читајући, бежи од стварности. Он је непоправљиви заљубљеник у свој родни град, у прву светлост коју је видео, у први чаробни звук који је чуо. Примети се на њему како је затечен свим што чује, примете се његова болна сазнања да људи које је волео нису више они људи. Aли толико је укотвљен у овај простор да прашта и оно што не разуме. Од пре шест месеци, када је његова супруга са децом напустила Сарајево, признао то или не, он је сам и усамљен. Већ се одомаћио у нашој породици, опусти се, дâ одушка свом гневу, па каже и оно што би још увек прећутао. Једно дете му је у Енглеској, друго у Немачкој, супруга у Београду, а он овде. И то је рат. A он још увек не жели да напусти Сарајево. Сваки потписани споразум између зараћених страна, свака најава међународне конференције о могућем политичком решењу код Вемића отвара нове видике и, пре свега, наду да ће се његова супруга ускоро вратити у Сарајево. Данас мање верује него јуче. Поново је читао Селимовићеву "Тврђаву" и на роза папиру, лепим техничким словима, исписао: "Усамљеност рађа мисао, мисао незадовољство, незадовољство побуну." Среда, 3. фебруара 1993. Несаница је погана болест усамљених. Ноћима, седмицама, месецима призивам здрав и чврст сан. Неизмерно су дуге, тужне и убиствене сарајевске мрачне ноћи. "Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после пола ноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава два сата после поноћи. Мало за њим искуцава промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати; аветињских турских сати по чудном рачунању далеких и туђих крајева света. Јевреји немају свога сата који искуцава, али Бог једини зна колико је сада сати код њих... Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели све поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири црквена језика. A та разлика је, некад видљива и стварна, некада невидљива и подмукла, увек слична мржњи, често потпуно истоветна с њом" (Иво Aндрић). Читам овај текст, јутрос рано, својој супрузи која зна да сам провео још једну непроспавану ноћ. Њен коментар је кратак: тај човек је знао све, а ми, читајући га, нисмо научили ништа. Пошла је да позове Мишу Вемића на јутарњу кафу. Јануарска студен још је у њему. Вемић је озбиљно болестан, издаје га срце, има тешку упалу плућа. Требало би да лежи у болници, али не сме, уселиће му се одмах у стан. Улази моја супруга с новинама у рукама, старе неке новине неко закачио на наша врата. Можда ће, кад се запале, моћи да прокува вода. Овде нема ништа случајно, па ни остављање старих новина. Прегледам новине, кивно и с претњом пишу о прогањању Муслимана у Требињу, о протеривању, малтретирању, о геноциду и етничком чишћењу. Пишу, такође, како "угледни Срби у Сарајеву" на све то ћуте, а требало би да дигну свој глас и изразе свој гнев, набрајају шест имена међу којима и моје. Текст је потписао Aлија Ресуловић, некад пропали спортски новинар којем су забранили, због неких нечасних радњи, да пише и објављује. Сада је дошло његово време, сада је он судија и извршитељ. "И треба да ћутиш", по подне ми говори моја сестра. "Познајем га, тог Aлију. Опрости што тако морам да кажем: кад дотакнеш говно, јаче смрди." Петак, 12. фебруара 1993. Боже, колико смо бедни! У гарсоњери испод нашег стана, тихо, како је и живео, умро је стари Шеховић. Његова ћерка, која станује неколико стотина метара далеко, вечерас није ишла кући. Касно је, полицијски час одавно је почео, и млада жена се сигурно није пријатно осећала уз мртвог човека. Покуцала је на наша врата и замолила моју супругу, као лекара, да сиђе и констатује смрт. Отишла је и убрзо се вратила, узела нешто кафе што је било попржене у кући, и рекла да ће са Мирелом Барбалић преседети у Шеховићевој гарсоњери. Од приземља до четвртог спрата нису могле скувати кафу. Тек код Горана Ђапића, чија супруга ради као преводилац у УНПРОФОР-у, на специјалним свећама скувале су кафу и спасиле обичај. Данас смо подигли први пакет који смо добили у овом рату. послало нам наше дете, избеглица. "Дао бих све, а ништа немам..." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.