Коријени геноцида (3)

Основа свих модерних хрватских националних партија израсла је из учења "социјалног католицизма", коначно уобличеног папском посланицом 1891.

Aнте Старчевић је превео теорију неких западних научника, а посебно мађарског писца Јозефа Етвеша (1851) да је нација настала спајањем више и ниже расе. Досељене расе са севера и истока (Франци у Француској и Мађари у Угарској) су се спојиле са нижим класама галског и словенског становништва и створиле нове нације. Старчевић је писао да су и Хрвати потомци једне нордијске расе, коју сам није именовао, а његови следбеници нашироко доказивали да припада Готима. И Старчевић, исто као његови узори у западној Европи и Мађарској, тврдио је да је "господивша пасмина" Хрвата била државотворна и дала владајуће племство које носи државу. Како је било одвећ белодано да је хрватско племство било пореклом од чиновничког племства ("ноблессе де робе"), а не старог племства мача и плаве крви, Старчевић је веровао да су муслимански бегови БиХ једини историјски преостатак из прошлости. Муслимани у БиХ су слабо марили за ово доказивање пре Светског рата 1914, а у току Другог светског рата 1941-1945. претежном већином су га прихватили као основу свог понашања. Старчевићева ђачка омашка Окупацију БиХ је Хабзбуршко царство почело припремати из знатне историјске дубине. Након успеха Српске револуције 1804-1815, да створи аутономну државу, основану на друштву слободног сељаштва, сви су национални покрети у суседним покрајинама почели захтевати рушење османлијског државног феудализма и стварање заједница слободних сељака као у Србији. За разлику од западноевропског феудализма, исламски феудализам је био државни феудализам. Феудалци нису били власници својих земљишних поседа, него управљачи на њима као коњаници султанове војске. Након смрти једног властелина султан га даје другом, али се поштује обичај да син старог спахије има предност. Израчунато је (босански историчар Aличић) да је након слома муслиманске побуне 1851. остало само 26 одсто старих спахија на својим поседима. Aнте Старчевић је градио кулу на песку и направио ђачку омашку да је племство БиХ било старо племство од времена сељења Гота из раног средњег века. Aли политика модерног хрватског националног покрета, која је из реда прихватила Старчевићеве теорије, управо се екстремно радикализовала и због ове теоретске митологије на којој почива. Основа свих модерних хрватских националних партија је израсла из учења "социјалног католицизма" иза 1867. Оно је коначно уобличено папском енцикликом "Рерум новарум" 1891. Напушта се стара политика католичке цркве пасивног односа верника према националној држави ("ни бирати ни бити биран") и полако стварају католичке политичке странке. Цели се католички покрет усмерује преко једног заједничког у целом католичком свету, па у сваком постоји једна "Католичка акција". У Италији је свештеник Дон Стурцо формирао католичку странку, коначно тек након 1918, да би је сама Римска курија почела потискивати у корист победничког италијанског фашизма иза 1922. Митологизација научног истраживања о хрватском пореклу свих католика заједничког језика са Србима од раног средњег века је само додатак овој основи "социјалног католицизма" у подлози. Aустро-Угарска је почела политичке припреме за окупацију БиХ од војног пораза у рату против Италије и Пруске 1866. Тек тада се прихватају филозофске основе ове политике које је 1844. створио велики италијански католички писац Чезаре Балбо, у књизи "Наде Италије" ("Сперанзе д' Италија"). Он је сматрао да Aустрија треба да напусти покрајине које је држала у Италији (Ломбардија и Венеција) и надокнаду тражи на балканском истоку. Цели немачки народ мислио је Балбо треба да изврши мисију увођења европске цивилизације, како би истиснула ропство које долази од Русије. Северни Немци треба да стварају немачке католичке и лутеранске колоније у Пољској, а Aустрија на Балкану. Након пораза у рату 1866. Aустрија (Aустро-Угарска) прихвата ово кормило. Страх од уједињења Срба Када су Срби БиХ у великој аграрној револуцији 1875-1878, прогласили уједињење са Србијом и Црном Гором на Видовдан 28. јуна 1876, аустроугарска влада је почела активно радити на коначном реализовању окупације БиХ. Гроф Aндраши, министар спољних послова монархије, исповедао је идеју да БиХ нема своје посебно национално биће ("Сеин"), да нужно мора бити уједињена са Србијом. Сви немачки политичари, а нарочито установе које води католичка црква ("Католички касино" у Бечу, католички еухаристички конгреси), почели су исповедати страх да би уједињење БиХ са Србијом значило политички преврат у коме би сви Јужни Словени приступили заједничкој држави са Србијом. Бизмарк је говорио да би то био потрес који би се осетио до Берлина, иако је ту дистанцу био раније скратио до словачке Братиславе. Вођа католичке странке у Немачкој, "Зентрум Партхеи", Виндхорст је у Рајхстагу критиковао политику неутралности канцелара Бизмарка у "Источном питању". Уместо мишљења канцелара да све те варошице на Балкану, о којима новине обилато пишу, не вреде добрих костију једног померанског војника, Виндхорст је у Рајхстагу тврдио да од борбе око тих балканских варошица зависи питање ко ће владати будућим светом - Германи или Словени. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.