Јасеновац (8)

Логор смрти у самом Јасеновцу, који је био централни логор и остао његов симбол, створен је на отетој српској имовини, без сумње на основу неког од закона.

Терор и геноцид у "Великој Хрватској" у такозваним "повијесним и етничким" границама на Дрини и Дунаву, институционализовани су правним нормама. Оне остају као ванредно свједочанство о једној држави којој је злочин био основ дјеловања. Централни логор у Јасеновцу, створен на отетој српској имовини, остао је његов најцрњи симбол Убијање или протеривање Срба и заплена њихове имовине, затим стављање те имовине на располагање хрватској држави или насељеним Хрватима - биле су главне операције за спровођење планова о хрватизовању српских етничких простора, поверене Заводу за колонизацију, Државном равнатељству за понову, Државној ризници (министарству финансија) и логорима уништења. Исти поступак био је и са јеврејском имовином, мада су за њу донети посебни закони. Таква политика допуњавана је насилним превођењем православних Срба на римокатоличку веру, мада је ово често била прва мера у физичкој ликвидацији жртава. Све те мере имале су своју законску основу. Другим ријечима терор и геноцид су институционализовани и прекривени правним нормама. Оне остају као ванредно сведочанство о једној држави која је злочин имала као основу свога деловања. Логор смрти у самом Јасеновцу, који је био централни логор и остао његов симбол, створен је на отетој српској имовини, без сумње на основу неког од закона. У Јасеновцу је постојала Прометна задруга з.с.о.ј. чији задругари су углавном били из српске породице Бачића. Задруга је поред самог Јасеновца имала своју индустрију (циглане, пилану, ланчару, кречану) док је у самом селу имала млин. Одмах по оснивању НДХ постављен је повереник који је у име државе управљао овом имовином. Центар српског етничког појаса У време великих киша и поплава у јесен 1941. године малобројни преживели заточеници из првих јасеновачких логора (Јасеновац И у Крапју и Јасеновац ИИ крај Брочица) пребачени су у објекте задружне индустрије претворене у логор. После уништења највећег дела логорских објеката и преосталих заточеника усташка посада напустила је крајем априла 1945. године Јасеновац у који су убрзо ушле снаге Југословенске армије. Суштина излажења је у сљедећем. Један од основних проблема везаних за Концентрациони логор Јасеновац је питање - зашто је логор смештен у овом малом славонском месту крај ушћа Уне у Саву? Досадашња тумачења у први план су стављала стратешке разлоге као што су могућност одбране релативно малим снагама, близина великих и јаких гарнизона добро саобраћајно повезаних са логором, мочварни равничарски терен непогодан за напад већих јединица. Ови неоспорно важни разлози, ипак, били су само у функцији најважнијег и основног разлога којем је локација Јасеновца могла најбоље да послужи. Овај логор уништења (Верницхтунгслагер), што је била његова основна намена, био је смештен близу средишта српског етничког појаса који се протезао од западне Славоније и ширио се према југу на Босанску Крајину, Банију, Кодрун и Лику да би се преко северне Далмације спуштао према Јадранском мору. Давно прокламовани циљ хрватских националиста - Велика Хрватска, у такозваним "повијесним и етничким" границама на Дрини и Дунаву, за хрватске фашисте (усташе) није била могућа без уништења овог етничког појаса који је пресецао Независну Државу Хрватску на пола. Заједно са Србима, уништење је намењено и Јеврејима и Ромима (делимично), као и свим политичким противницима. За смештање логора у Јасеновцу узор је могао да буде смештај немачких логора уништења у Пољској (Aушвиц И, Aушвиц ИИ - Биркенау и други) који су се налазили у географском и саобраћајном средишту нацистичке циљне групе уништења - Јевреја. Осим фашизма у његовој расистичкој и клерикалној варијанти, идеолошка основа деловања хрватског фашизма био је и верскополитички мит о Хрватској као "Aнтемурале Цхристианитатис". Планове за масовна пресељавања становништва, сигурно и масовна уништавања, Поглавник НДХ правио је још у емиграцији у Италији крајем тридесетих година. И загребачки надбискуп Aлојзије Степинац октобра 1939. године залагао се за планску колонизацију северозападне Босне очекујући да ће Босна убрзо бити хрватска. Одмах по оснивању НДХ почеле су припреме за премештање престонице из Загреба у Бању Луку, а законом је одређено да главни државни путеви буду магистрале Рогатец - Крапина - Подсусед - Иванић Град - Новска - Окучани - Брод - Земун и Окучани - Бања Лука - Сплит. Исушивање убиствен посао Нису познати примарни историјски извори о оснивању логора у Јасеновцу, али законске основе почеле су да се стварају већ маја и јуна 1941. године када је спровођење великих мелирационих радова на исушењу Лоњског и других поља подређено директно Павелићу. Припреме за упућивање преживелих заточеника из првих логора уништења крај Госпића и на острву Пагу морале су бити извршене већ пре њиховог допремања у Јасеновац почевши од 21. августа 1941. године. Ове групе, као и нови заточеници, одмах су упућивани у новоосноване логоре Јасеновац И (Крапје) и Јасеновац ИИ (Брочице) где су одмах започели убиствени рад на мелиорационим објектима (насипима). Због великих киша и поплава преживели заточеници ових логора пребачени су новембра исте године у новоосновани логор Јасеновац ИИИ, у циглану крај самог места Јасеновац. Циглана и други индустријски и занатски објекти припадала је Прометној задрузи з.с.о.ј. Јасеновац, чији су задругари већином били из српске породице Бачић. Овај логор постао је средиште целог система логора и масовних стратишта до уништења логора и одласка усташке посаде крајем априла 1945. године" - каже мр Милан Кољанин завршавајући свој прилог о теми - зашто је изабран Јасеновац за концентрациони логор. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.