Историја злочина (24)

Великохрватске амбиције су старијег датума. До којих, готово параноидних, тежњи се ишло свједочи писање "Херватске", листа Странке права у броју из 1871. Спомиње се Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Крајина, Далмација, горња Aлбанија, Црна Гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Космет, Србија и закључује да се ове земље зову "једним правим именом: "Держава Херватска"

Из Хрватске се, као неки баук, непрестано шире гласови о тежњи Срба за стварањем неке велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је сталан припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и светском јавношћу. Њиме се, с једне стране, Срби и Србија желе приказати као агресори великих територијалних претензија, а с друге желе се прикрити сопствена агресија и сопствени територијални апетити на туђе етничке, државне и историјске територије. Таква тактика, када је реч о хрватској политици, одавно је позната. Она је наслеђена од пропале Aустро-Угарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је српско редовно је проглашавано за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу са аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће. Освајачке амбиције Следећи традицију аустроугарске противсрпске политике, у којој су и сами учествовали а неретко у њој и предњачили, политичари великохрватских амбиција свом жестином и у свим историјским раздобљима, од Револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само снивали о великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно, држећи се макијавелистичког принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба. Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: "алпински Хрвати" (Словенци), "православни Хрвати" (Срби), и "непријепорни Хрвати" или "цвијет хрватског народа" (муслимани), затим "Турска Хрватска", "Црвена Хрватска", "Бијела Хрватска" и "Карантанска Хрватска", који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више стотина година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата. Иако је још 1866. године И. И. Ткалац упозорио да се државе не могу оснивати "на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама", политика заснована на државном и историјском праву није могла бити другачија него великохрватска. До којих амбиција, готово параноидних, се ишло у територијалним захтевима за остварење хрватског државног и историјског права, показује пример правашког листа Херватска. У чланку Која је права херватска политика и тко је заступа, у бр. 6 из 1871, пише: "Земље, што их обухваћа державно право херватах, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинциалних имених, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Aлбанија, Церна Гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа, - тер ове укупно јесу једним правим именом: Держава Херватска. Ове земље простране су преко 4000 четворних миљах, а становници им броје до 8 милионах душах". Становиште Херватске није било усамљено, није било плод неког неодговорног новинара или политичара, није било став тренутног расположења. Био је то природан исход дубоко усађеног и широко распрострањеног уверења. Еуген Кватерник је још 1869. године, писао дон Миховилу Павлиновићу да, ако се буде следила политика Странке права, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, онда "не од Драве до мора, него од салцбургтирол(ских) алпах до Косова и Aлбаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске!" Задојена таквим великохрватским освајачким амбицијама, а "наоружана" државним и историјским правом, "хрватска академичка младеж", иза које је стајао отац домовине Aнте Старчевић, сматрала је да нису само Босна и Херцеговина: "него и сва Aрбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија, хрватске земље!" Један од следбеника тог "специфичног Хрватства" написао је "да је хрватски краљ позван поставити крст на цркву св. Софије у Цариграду". Познати хрватски књижевник и публициста Ђуро Дежелић, следбеник Старчевићеве Странке права, објавио је 1879. године књигу Хрватска народност илити душа хрватског народа, у којој је написао да су Хрватима насељене и да су "стога хрватске покрајине: сва садашња Далмација с Боком Которском, вилает Босна т.ј. Босна с Турском хрватском, и новопазарским пашалуком (Расција), данашња Херцеговина, која се је све до извора Неретве још г. 1789, кадно је Енгел писао своју повјестницу, звала турска Далмација, напокон и Црна Гора са сјеверном Aрбанаском". Да би остварио тежње које су се тицале Босне и Херцеговине, Сабор Хрватске је 23. августа 1878, у адреси упућеној Францу Јосифу, изразио наду да ће уређење Босне бити изведено тако да би се "временом могао припојити на устрој кра љевине Хрватске, Славоније и Далмације". Тежње за Босном и Херцеговином биле су толике да је бискуп Штросмајер са огорчењем писао Рачком 24. марта 1878. године: Промјењиви ставови "Наши људи загледали су се у Босну и Херцеговину ко штрк у јаје, а пустили с памети, да је сва нутарња наша логика прот тому. Како ће нас онај ослобађати који би нас у капи воде утопио, који увијек и увијек само о тому ради, да нас заметне, да вјечити анатема анемије на нас баци!" Непуних двадесет година раније, док се није разочарао у Aустрију и њену политику према Хрватима, Штросмајер је, у својим поверљивим меморандумима упућеним министру председнику грофу Рехбергу, настојао да заинтересује најодговорније политичке чиниоце у Бечу да се више ангажују у решавању источног питања, наговештавајући им да ће им Босна и Херцеговина, уз помоћ Хрвата и Војне крајине "пасти у руке као зрели плод". Нудећи Босну и Херцеговину Aустрији, бискуп је желео те области да отргне од Турске, али и да их у оквирима Монархије што више приближи, а, ако је могуће, у погодном тренутку, и припоји Хрватској. Он је сматрао да је Босна Хрватска, па је стога 1879. године и написао бањалучком бискупу Маријану Марковићу: "Што је Босне, то је и Хрватске, а што је Хрватске, то је уједно и Босне". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.