Хрватска "Олуја" (17)

Потресно свједочанство окучанског пароха, Саве Почуче, забиљежено 10. маја 1995. године, одмах иза хрватског "Бљеска" и стравичних слика масакрираних и прогоњених српских цивила из западне Славоније.

У Окучанима ме је затекао рат и агресија Хрвата на српско становништво у западној Славонији. Видио сам много Срба које су Хрвати убијали на овом подручју. Вршећи своју службу обављао сам сахране великог броја жртава. Наводим међу најтежим случајевима убиства брачног пара Келеу, из села Боровца, парохија Рајићи, који су живјели у Новској, и убијени 21. октобра 1991. године, а истог дана и на истом мјесту био је убијен и још један брачни пар, чијих имена не могу да се сјетим, као и један старац из Ловске. Њихови лешеви размијењени су априла 1992. године и допремљени на гробље у Боровац. Обављајући сахране ових жртава видио сам да су биле масакриране на најгрознији начин. Једној од убијених жена била је пресјечена дојка и у њу увучена њена рука. Код свих осталих жртава били су унакажени дијелови тијела - одсјечене уши, нос и слично. Окрвављени Никољдан На Светог Николу, 19. децембра 1991. године, Хрвати су преобучени у униформе бивше ЈНA, искористили празнично расположење Срба у селима Машићка Шаговина и Ширинци, упали у ова села и убили 68 Срба. Дио ових жртава размијењен је касније, а за дио се не зна ни до данас. И ове жртве су углавном биле масакриране. Припадници УНПРОФОР-а нису дозволили да се жртве сахране на локалним гробљима, па је њихова сахрана обављена у Окучанима. Сахрану сам обављао уз присуство чланова породица жртава, а у појединим случајевима жртве су биле цијеле породице. У цркви у Окучанима располагао сам оригиналним текстом "Прогласа" Хрвата о присилном исељењу у року од 24 сата, 28 српских села, која су се налазила на подручју од Пожеге према Каменској у подножју планине Папук. "Проглас" је издат 28. августа 1991. године. Познато ми је да су ова села и присилно усељена, да су све куће у њима разорене и поравнате са земљом булдожерима, тако да од њих скоро није остало ни трага. О овоме су ми причали мјештани ових села, који су успјели да пређу на слободну територију западне Славоније, међу њима и супруга Бранка Ковача, из Опршинаца. Септембра 1991. године, Хрвати су на мучки начин упали у село Гређани општина Окучани, и убили 18 цивила, махом старијих особа, којом приликом су запалили око 50 кућа. Један од жртава био је Петар Чалић, а и остале сам познавао углавном из виђења. Истог дана, Хрвати су, упали и у село Човац, и убили више цивила и спалили око 30 српских кућа. Поред осталих у селу су искасапили Стевана Станчића, старог око 50 година. Каквим су се Хрвати све мучким средствима служили, наводим случај у селу Човац, када су приликом напада, подметнули мину у један трактор и склонили га са пута у кукурузе. Када је власник овог трактора, позвао Мајсторовића, сина Милана, младића око 25 година, да својим трактором извуче његов трактор, мина се активирала и обојица су на лицу мјеста погинули. Првог маја 1995. године, заједно са породицом и епископом западнославонским господином Лукијаном затекао сам се код куће, када су Хрвати извршили агресију на западну Славонију. Преко локалног Радија Окучани, становништво је упозорено да сиђе у склоништа, јер су већ почеле падати гранате у самом граду и околини. Између 9 и 10 сати, емитовано је обавјештење да се становништво припрема за евентуалну евакуацију, али да се још увијек не креће нигдје. Ово је трајало све до око 13 сати. У међувремену стизале су вијести о томе да Хрвати продиру према Окучанима са свих страна, али да се линије одбране још увијек држе. Један број цивила је самоиницијативно одлазио према селу Нови Варош, односно Градишци, разним превозним средствима, а послије 13 сати, почело је и прво организовано евакуисање и једног дијела цивилног становништва, најприје дјеце, затим старијих људи и жена. Око 21 сат, обучен у мантији колима сам одвезао у Бању Луку своју супругу, дјецу и двије жене из Окучана, као и једног студента Богословије који се налазио у посјети епископу, са намјером да се вратим у Окучане чим будем могао. Епископ је остао код куће у Окучанима. Ујутро, 2. маја 1995. године, око 7.30 сати, аутомобилом сам кренуо према Окучанима. У Градишци примио сам Милку Кесић, из Окучана, која је сјела на мјесто сувозача. Прешао сам преко моста Саву и канал Струг ("Нова Сава"). Улазећи у Нову Варош, са једне од првих зграда, са моје десне стране, изненада је на аутомобил испаљен митраљески рафал, а одмах затим и пушчана ватра из двадесетак кућа са исте стране. Милка Кесић је одмах била смртно погођена. Ја сам био погођен са више пројектила, али сам наставио да возим аутомобил све док није стао. Ужасна сцена Под непрекидним дејством куршума, успио сам да изађем из аутомобила и трчао путем око 200 метара и ту сам пао. Непосредно испред себе видио сам ужасну сцену. Мноштво возила на путу је било испретурано, а велики број цивила је лежао убијен. Један број избезумљених тумарао је између кола изложен ватри из пјешадијског оружја из околних кућа и из оближње шуме Прашник, као и експлозијама граната којима је пут био засипан. Многа возила су горјела. У кућама, са обје стране пута, било је жена, дјеце и стараца, који су се ту склонили. Из куће удаљене десетак метара од мене, изашли су неки цивили и пренијели ме у оближњу кућу гдје су ми пружили прву помоћ. Након неког времена наша војска је успјела да потисне Хрвате и отвори пролаз према Сави и омогући извлачење цивила и рањеника према Градишци. С њима сам превезен у болницу у Градишку, а одатле у Бању Луку. У Новом Варошу био је велики број убијених цивила. Чуо сам да су Хрвати спалили њихове лешеве, да би трагове овог злочина сакрили. Међу убијенима видио сам Остоју Дејановића, неког Вукадиновића и друге, каже парох Почуча на крају овог свједочења. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.