Фиреров штаб (21)

Покушаји његових најближих сарадника да преговарају са савезницима да се бар дјелимично спаси Трећи рајх, били су узалудни и за Хитлера разочаравајући због сазнања да су то чинили мимо његовог знања.

Мислећи да ће, можда, спасити главу ако успе да преузме власт од фирера и тако себи отвори могућност за преговоре са западним савезницима, Хајнрих Химлер је тражио људе с којима ће о томе разменити мишљење. Деветнаестог априла 1945. водио је разговоре с министром финансија Шверин фон Кросигом, док је Шеленберг убеђивао министра рада Франца Селдеа. Сви су се на крају сложили да Хитлер треба да напусти свој положај и да његове дужности преузме Химлер, чији је основни задатак био да закључи "частан мир". И ова нова завереничка група, била је сувише далеко од стварности као, уосталом, и њени претходници. Да би извршио државни удар, на који је био решен, Химлер је желео да још једном провери спремност савезника да ступе са њим у преговоре. Одмах после напуштања канцеларије Рајха, 21. априла, увече, Химлер се састао са Шеленбергом. Према већ договореном плану, обојица су се упутила у санаторијум Хоенлихен у предграђу Берлина. Ту их је сачекао гроф Бернадот. Пошто му је Химлер потврдио своје обећање у односу на концентрационе логоре и јеврејске логораше да им се неће ништа догодити, замолио га је да његове предлоге о закључењу "часног мира" пренесе генералу Aјзенхауеру, изразивши жељу да се са њим и састане. Бернадот је упорно одбијао овај Химлеров захтјев, убеђујући га да његова функција није политичка, те да према томе не постоје могућности да он игра овакву улогу. На крају су се растали без икаквих позитивних резултата. Химлер је, међутим, био упоран. Био је свестан да му је ово једина шанса да спасе главу. Зато ни у ком случају није хтео да је испусти. Сазнао је да је Бернадот после састанка одлучио да преко Либека отпутује у Шведску. Да не би изгубио ни часак драгоценог времена, упутио је Шеленберга авионом у Либек, са задатком да задржи Бернадота до његовог доласка. Циљ му је био да преда Бернадоту и своје писмене предлоге о уклањању Хитлера и обустављању непријатељстава, на шта се већ био коначно одлучио. Пошто је стигао у Либек Шеленберг је утврдио да је Бернадот већ прешао данску границу и да се налази у Aпелдорну, северно од Флензбурга. Ипак, пошло му је за руком да ступи у телефонску везу са Бернадотом и да га приволи да дође на састанак на данско-немачкој граници у Флензбург. Употребивши сву своју дипломатску вештину, Шеленберг је једва успео да наговори Бернадота да се врати у Либек, где га је чекао Химлер. Састанак су одржали 23. априла у 23 часа, у подруму шведског конзулата, при светлу свеће. После петочасовних разговора, Бернадот је пристао да Химлерове предлоге за сепаратни мир пренесе својој влади, уз напомену да би она једина могла одлучити да ли ће се нацистички злочинци, који су пребегли у Шведску изручили савезницима или не. Поред ових предлога, Химлер је преко Бернадота послао и лично писмо министру иностраних послова Шведске Кристијану Гинтеру, у којем га моли за интервенцију искључиво код западних савезника. Труманова изјава од 24. априла искључила је сваку могућност сепаратног мира и делимичне капитулације Трећег рајха покопавши тако све Химлерове наде. У међувремену је сазнао да су по Хитлеровом наређењу због издаје убијени неки нацистички функционери. Тако је отпала могућност да се врати свом фиреру. Међутим, тих дана и сам Хитлер није више веровао да би ишта могло, макар и делимично, да спасе Трећи рајх. Двадесет трећег априла саопштио је својим сарадницима којима је био окружен у бункеру: "Рат је изгубљен... ја ћу се убити". Вест о Геринговој издаји просто га је избезумила. Псовао је и кажњавао издајнике. Опкољавање Берлина од стране трупа Црвене армије завршено је 24. априла, али је Хитлер још увек гајио наде у "армију Венк", која је требало да ослободи опкољени град. Остале су само наде, јер "армија Венк" више није могла да пробије обруч око Берлина чије су се преостале зграде и даље рушиле под ударима и експлозијама совјетских граната. У жељи да спасе свој живот, бункер је, 25. априла, напустио и Хитлеров ађутант и "шурак" генерал Фегелајн, али су га есесовци, према Хитлеровом наређењу, брзо пронашли и, као заробљеника, вратили у бункер. ББЦ је објавио 28. априла вест агенције Ројтерс из Стокхолма да је Химлер, преко грофа Бернадота, понудио западним савезницима услове за капитулацију Трећег рајха. За то време трупе Црвене армије освајале су улице Берлина и приближавале се Потсдамер плацу, спремајући се за последњи јуриш. Сва ова збивања имала су пресудан утицај на Хитлерову последњу одлуку која је убрзо и уследила. Пошто је наредио да у дворишту канцеларије Рајха стрељају Фегелајна, позвао је једног чиновника да га те ноћи венча са његовом дугогодишњом љубавницом, Евом Браун, а затим се са једном од својих секретарица повукао у радну собу и издиктирао јој своје опоруке. У првој је, поред осталог писало: "Геринг и Химлер су се, без обзира на то што ми нису остали верни, тешко огрешили о земљу и народ, тајно преговарајући с непријатељем без мог знања и одобрења и покушавали да се противзаконито домогну власти". Обојица су били искључени из странке, лишени чинова, функција и достојанства. За свога наследника Хитлер је одредио адмирала Деница. У другој, личној опоруци, Хитлер распоређује своју имовину, а затим пише: "Ја и моја супруга одабрали смо смрт, како бисмо избегли срамоту свргнућа или капитулације. Желимо да нам тела буду спаљена ту где сам у току дванаест година обављао највећи део послова служећи свом народу". Хитлер и Ева Браун су 30. априла у 15 часова и 30 минута извршили самоубиство. Хитлер је себи пуцао у уста, а Ева је испила отров. Оба леша су изнета из бункера, поливена бензином и спаљена. Овакву одлуку донео је и Гебелс. Пошто је наредио лекару, стално присутном у бункеру, да инјекцијама усмрти његово петоро деце, потражио је једног есесовца и замолио га да његовој супрузи и њему испали метак у потиљак. Тако је сутрадан из бункера изнето још седам лешева. Истога дана увече бункер су напустили и остали. Пошто је претходно упутио радиограм Деницу, у коме га обавештава о своме доласку, Борман је покушао да се пробије кроз положаје црвеноармејаца, али без успеха. Према последњој и званичној верзији Борман је погинуо и немачке власти су га, најзад, прогласиле мртвим. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.